Page 67 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Čovek koji je testirao pukovnika bio je Herman Kimsi (Herman Kimsey), šef Odseka za
istraživanje i analize Centralne obaveštajne agencije (CIA) i „... Mihael Golonijevski je stvarno carević
20
Aleksej, to je činjenica koju su lično potvrdili Kimsi i njegov tim...”
Još jedna činjenica podupire tvrdnju da je carska porodica preživela. Naime, 1977. godine jedna
žena je u Francuskoj izjavila da je ona Anastazija, Carevićeva sestra. Njene reči potkrepljene su analizom
jednog francuskog eksperta za usne školjke. On je napravio uporednu analizu ušiju te žene i slika mlade
Anastazije. Zaključio je da je reč o istoj osobi. Njegova analiza biće dokaz na francuskom sudu da je tvrdnja
te žene istinita.
Međutim, pukovnik je imao teškoća na američkom Sudu da dokaže ono što je tvrdio i malo ljudi
iz Vlade, a možda i niko, nije želeo da ga sluša. Mogućno je da problem leži u činjenici što je Car ostavio
milione dolara američkim i evropskim bankama i da se to bogatstvo danas meri milijardama dolara. Ako bi
pukovnik uspeo da dokaže da je on carević Alaksej, onda bi ga, kako otvoreno kaže, potrošio za uništenje
komunizma u svetu. Pukovnik očigledno nije prijatelj međunarodnih bankara koji su primili ove depozite.
(Zanimljivo je da je Herman Kimsi, službenik CIA-e koji je potvrdio pukovnikove izjave, ubijen januara
1971, putem „pogrešne transfuzije krvi”.)
Ruski narod je bio pripremljen na činjenicu da je Car mrtav i da je Revolucija uspela da
monarhiju zameni komunizmom. Sjedinjene Države su tokom Revolucije preduzele malo ili nimalo direktnih
akcija protiv boljševika, tako da je drugim državama, pogotovu onima u Evropi, postalo jasno da američka
vlast podržava komuniste. Takva je bar suština pisma koje je američka Vlada primila od američkog
poslanstva u Bernu (Švajcarska):,,... ljudi pitaju zbog čega predsednik daje podršku boljševicima ako ima u
21
vidu pljačke, ubistva i anarhiju ovih bandi.”
Šta je to američka vlast podržavala?
Na ovo pitanje odgovor je dao Lenjin kada je napisao: „Naša snaga ne poznaje slobodu ili
pravdu. Ona je u potpunosti uspostavljena na uništenju pojedinačne volje. Mi smo gospodari. Potpuna
nezainteresovanost prema patnjama naša je dužnost. U ispunjavanju naše misije najveća okrutnost je
22
vrlina.”
I još: „Putem sistematskog terora, tokom koga će svako raskidanje ugovora, svaka izdaja i svaka
laž biti zakonite, mi ćemo naći načina da čovečanstvo spustimo na najniži nivo egzistencije. To je nužno za
uspostavljanje naše dominacije.
Lenjin je obznanio i filosofsko saglašavanje sa Karlom Marksom kada je, 8. novembra 1917,
neposredno pošto su komunisti preuzeli vlast u Rusiji, izjavio: „Pravo na privatno vlasništvo nad zemljom
24
zauvek je ukinuto. Sva zemlja koju poseduju Crkva, privatna lica i seljaci oduzeta je bez nadoknade.”
Zanimljivo je da su ruski seljaci - navodno obespravljena klasa u čiju je korist Revolucija,
tobože, i izbila - takođe ostali bez zemlje.
Lenjin je lagao narod. Obećao je da će zemlja biti oduzeta plemićima i zemljoposednicima i data
njima, „jadnoj obespravljenoj radničkoj klasi.” Neki seljaci su već posedovali zemlju koja im je Lenjinovim
dekretom oduzeta.
Revolucija je, uz američku pomoć, sada okončana: boljševici su preuzeli kontrolu nad nekada
naprednom ruskom vlašću.
Jedan od prvih akata boljševičke vlasti 1917. godine bio je raspuštanje slobodno-zidarskih loža.
Ali, najpodmukliji potez nove komunističke vlasti bio je sklapanje mira s Nemačkom i prestanak
ruskog učešća u Prvom svetskom ratu, upravo ono od čega su Kanađani i strahovali. Rezultat ovog mirovnog
ugovora bio je da su Nemci prebacili trupe na Zapadni front, da se rat produžio i da su izginuli mnogi
25
kanadski i američki vojnici.
Sa završetkom rata u istočnoj Evropi, tajne komunističke organizacije mogle su da započnu
komunističke revolucije širom kontinenta. Nemački komunisti su se, na primer, nazvavši sebe
„spartakistima” (po rimskom robu Spartaku koji je podigao ustanak protiv Imperije, ili možda po
Vajshauptu, osnivaču Iluminata, koji je sebi dao isti nadimak!), pobunili protiv nemačkih vlasti.
Revolucije su podstaknute i u Austriji, i u Mađarskoj, ali su sve propale, a tradicionalni sistem
vladavine su prevladali.
Časopis „Lajf” je, u serijalu o Ruskoj revoluciji, pravilno procenio njenog glavnog neprijatelja:
„Njihov cilj odmazde bila je stabilna srednja klasa... klasa koja je u Rusiji tek nicala. Zbog toga ni jedna
komunistička partija nije mogla da prigrabi vlast u zapadnoj Evropi, gde je srednja klasa bila brojna i
26
snažna.”
Sa svakom komunističkom revolucijom je isti slučaj. Uvek je neprijatelj srednja klasa, i njena
eliminacija je upravo razlog revolucije.

67