Page 69 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

predsednika Hardinga (Harding), znao da se pošiljke hrane koje je narod Amerike slao izgladnelim Rusima,
u stvari, koriste za jačanje boljševičke vlasti. U knjizi Herbet Huver i pomoć gladnoj sovjetskoj Rusiji,
profesor univerziteta Bendžamin Vajsman (Benjamin Weisman), otkrio je da je Huver nastavio da šalje
pošiljke s hranom dugo vremena pošto je utvrđeno da boljševici svoju hranu izvoze da bi za nju kupili
33
industrijske mašine.”
Zahvaljujući ovakvoj pomoći Amerike, Lenjin i boljševici bili su u stanju da preuzmu vlast i u
ostatku Rusije. Počeli su da izgrađuju „socijalistički poredak”. Ovaj program sadržao je sledeće:
1. privatna svojina nad zemljom je ukinuta;
2. banke su nacionalizovane:
3. većina industrijskih preduzeća su nacionalizovana;
4. trgovačka mornarica je nacionalizovana;
5. robna berza je potpuno ukinuta;
6. ukinuto je pravo na nasleđivanje;
7. zlato je proglašeno državnim monopolom;
8. svi vladini dugovi proglašeni su ništavnim i anulirani su;
9. stari sudovi zamenjeni su revolucionarnim tribunalima u kojima je svaki građanin mogao da
deluje kao sudija ili advokat;
10. stari i striktni zakon o braku i razvodu zamenjen je veoma blagim građanskim propisima;
34
11. Crkva nije bila ukinuta, ali su njeni posedi bili zaplenjeni a veronauka zabranjena u školama.
Lenjin je, saglasno Marksovom učenju da država treba da stvori centralnu banku i ima isključivi
monopol na izdavanje novca, preuzeo kontrolu nad ruskim bankarskim sistemom. On je „... koristio
štamparske prese da bi uništio štedne uloge ljudi i raspodelio bogatstvo na taj način što su svi delili
siromaštvo. Godine 1921, komunistički ekonomista Eugen Preobraženski (Eugen Preobrazhensky) je čak
posvetio jednu knjigu 'štamparskoj presi Komesarijata za finansije' koju je opisao kao automatsku pušku koja
puca u buržoaski režim s leđa - u njegov monetarni sistem - pretvarajući buržoaske ekonomske zakone i
35
cirkulaciju novca u oružje uništenja tog istog režima i u snagu koja finansira revoluciju.”
Lenjin je iskoristio štamparske prese da bi količinu rubalja u opticaju od 1921. do 1923. povećao
36
za „blizu 20 000 puta.”
Količina novca je, u stvari, bila toliko vrtoglava da komunisti nisu čak bili u stanju ni da zapamte
tačnu cifru izdatog novca. „Marta 1922. godine komesar za finansije... je objavio da količina izdatog novca,
37
samo toga meseca, iznosi dvadeset tri ili dvadeset četiri triliona rubalja, nije baš siguran koliko tačno.”
Rezultirajuća inflacija je podigla generalni indeks cena 16 000 puta u odnosu na onaj iz 1913.
godine. Željeni efekt je postignut. Srednja klasa je, kao klasa, eliminisana iz Rusije.
Sada kada su lokalne banke nacionalizovane, sledeći korak je bio da se stvori jedna međunarodna
banka, koja je formirana u jesen 1922. Bila je zasnovana na „sindikatu koji je obuhvatio bivše ruske privatne
38
bankare i njene nove investitore iz redova nemačkih, švedskih, američkih i britanskih bankara.”
Znači, Lenjin je nagradio one koji su mu pomogli finansiranjem Revolucije omogućivši im da
postanu deo banke koju je stvorio. U njegove planove bili su, isto tako, uključeni i Rokfeleri. ,,U 1930.
godini Čejz nešenel banka bila je jedna od četiri američke banke i finansijske kuće koje su uspostavile veze
sa Sovjetima (zajedno sa „Ekvitabl trast”, „Garanti trast” i Kun Leb bankom).
Godina kada je i poslednji deo došao na predviđeno mesto bila je 1929. Sovjetska vlast je
posedovanje zlata u bilo kom obliku od strane ruskih građana proglasila za zločin. Narod je izgubio svoje
pravo da predupređuje Vladine upade u snabdevanje novcem, koje je ova ostvarivala sve većim štampanjem
bezvrednog papirnog novca.
Kada je srednja klasa uništena putem inflacije, sovjeti su usmerili pažnju ka siromašnima. Glad
se nastavila, čak i pošto je Lenjin umro i zamenio ga Staljin. Godine 1930, Staljin je započeo kampanju
konfiskacije zemljišta od seljaka zemljoradnika, a njih i njihove porodice počeo da uteruje u „kolektivna”
odnosno državna gazdinstva. Da bi slomio njihov prkosni duh, režim je veštački stvarao glad. Naoružani
odredi oduzimali su žito, stoku i hranu. Više od 3,5 miliona seljaka umrlo je u koncentracionim logorima.
Prominentni boljševik Nikolaj Buharin priznao je: „Mi izvodimo masovno uništenje golorukih ljudi, njihovih
40
žena i dece.”
Godine 1970, Potkomitet za unutrašnju bezbednost Američkog senata izdao je studiju pod
naslovom: „Cena sovjetskog komunizma u ljudskim životima,” u kojoj se tvrdi da je najmanje 21,5 miliona
ljudi pogubljeno ili umrlo u logorima u Sovjetskom Savezu tokom 51 godine vladavine komunizma. Autor
ovog izveštaja tvrdi da je njegovo predviđanje konzervativno i da realna brojka iznosi čak 45 miliona.

69