Page 68 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Američka pomoč boljševičkim vlastima nije se završila prestankom rata između Nemačke i
27
Rusije. Predsednik Vudrou Vilson odbio je japanski zahtev da se umeša u rat protiv boljševika. Ovakav
razvoj događaja bio bi ogroman pritisak na boljševike koji bi imali velikih problema oko mobilizacije vojske
za rat sa Japanom, onakvih istih koje je imao i Car, 1905. godine.
Fabijansko društvo nenasilnih marksista takođe je pomagalo boljševičku vlast. Oni su sproveli
uticaj na radničke sindikate u Engleskoj koji su 1920. „...podstaknuti od starog fabijanca Artura Hendersona
(Arthur Henderson), organizovali pretnju velikom obustavom rada. Ta pretnja je efikasno okončala britansku
vojnu intervenciju u Rusiji i omogućila boljševicima da dođu u posed ogromnih količina municije pravljene
u Britaniji - što je bio odlučujući faktor za preživljavanje boljševičke vojne sile...
„Nenasilni” ogranak zavere sada je pomogao onom „nasilnom”, iako je sam Lenjin upozoravao
svet da je njegova namera da uništi sistem slobodnog preduzetništva: „Sve dok postoje kapitalizam (sistem
29
slobodnog preduzetništva) i komunizam, nema mira. Na kraju će jedan od njih morati da nestane.”
Lenjin je primio pomoć od onih koji bi, po logici stvari, trebalo najviše da izgube u
komunističkoj Rusiji: od bogatih američkih „kapitalista”.
Direktor Banke federalnih rezervi iz Njujorka, Vilijem B. Tompson (William B. Thompson), dao
je boljševicima lični prilog od milion dolara. Gospodin Tompson je, inače, bio veliki deoničar Čejz
30
nacionalne banke koju su držali Rokfeleri.
Morgan i Rokfeleri su i sami davali novac „za stvar, baš kao i Jakob Šif (Jakob Schiff) stariji,
partner banke Kun, Leb i komp., koji je Lenjinu dao 20 miliona dolara. Šif je bio partner Pola Varburga,
predsedavajućeg Federalnih rezervi i učesnik sastanka na ostrvu Džekil (Jekyll Island) u Džordžiji, kada je
donesen Zakon o federalnim rezervama, kojim se stvara centralni bankarski sistem.
Osim američke pomoći, Lenjin je primio, prema Aleksandru Kerenskom, od nemačkih bankara i
31
svotu od 40 miliona zlatnih maraka (oko 5 miliona dolara).
Pored toga što je finansiralo Rusku revoluciju, bankarsko bratstvo je privodilo kraju Prvi svetski
rat, stvarajući uslove da se potpiše Versajski mir. Predsednik Vudrou Vilson je predvodio američku mirovnu
delegaciju. Sa sobom je poveo i saradnike: svog poverljivog pomoćnika, pukovnika Edvarda Mandela Hausa
(Edward Mandell House); Tomasa Lamonta (Thomas Lamont), partnera Dž.P. Morgana; Pola Varburga i
četvoricu mladih vizionara: Alena Dalsa (Allen Dulles), kasnijeg direktora CIA-e, Džona Fostera Dalsa
(John Foster Dulles) kasnijeg državnog sekretara u kabinetu Ajzenhauera; Voltera Lipmana (Walter
Lippmann) budućeg proslavljenog novinara i Kristijana Hertera (Christian Herter), budućeg sekretara, koji je
zamenio Džona Fostera Dalsa.
Nemačka delegacija prilikom potpisivanja mirovnog ugovora u svom sastavu je imala Maksa
Varburga (čiji je brat Pol bio u američkoj delegaciji!), koji je bio predsednik „M.N. Varburg i komp.”,
međunarodnog bankara i čoveka koji je pomogao Lenjinu da pređe ratom rastrzanu nemačku teritoriju,
prilikom njegovog povratka iz Švajcarske u Rusiju.
Ali, čak i sa svom finansijskom podrškom koju su Lenjinu davali bogati „kapitalisti”, boljševici
su kontrolisali mali deo Rusije. Oni su morali da konsoliduju svoje snage i osvoje preostali deo Rusije.
Strategija koju su primenjivali za postizanje ovog cilja bilo je prinudno izgladnjivanje ruskog naroda.
Boljševici bi, u skladu sa Lenjinovom naredbom o korišćenju terora, upadali u određene oblasti,
otimali sve zalihe hrane i stoku a zatim obaveštavali seljake, vlasnike otetog, da će biti smešteni u „kolhoz”
gde će jedini vlasnik dobra biti država, a sve to ,,u ime naroda”. Oni koji bi se oduprli nametanju
kolektivizacije bili bi ili izgladnjivani ili ubijani ili slati u koncentracione logore, da bi mogli da nauće o
blagodetima kolektivizma kroz boljševičko učenje.
Jedan od komunista koji je počinio ove gnusne zločine protiv sopstvenog naroda bio je Nikita
Hruščov koji je kasnije postao predsednik Sovjetskog Saveza. Njegove zločine dokumentovala je Senatska
komisija o antiameričkoj delatnosti, u studiji koja broji sedam tomova, i nosi naslov Zločini Hruščova.
Izveštaj je zaključio da je „Hruščov... kao komunista broj jedan u Moskovskom okrugu... poslao u smrt
32
hiljade ljudi a bezbroj njih oterao u strašne logore s prinudnim radom.”
Proizvodnja hrane je, očigledno, morala da opadne pošto su vlasti odvodile proizvođače od polja.
Počela je da se širi glad, i to u takvim razmerama da su gladovali milioni ruskih seljaka.
Bilo je, dakle, u tom momentu neophodno da boljševička vlast, da bi preževela, dobije pomoć
spolja.
Američka vlada je ponovo ispunila značajnu prazninu u sovjetskoj ekonomiji.
Ovoga puta bio je to Herbert Huver (Herbert Houver) koji je „spasao Lenjinovu diktaturu od
narodnog revolta, početkom dvadesetih. Postoje dokazi da je Huver, sekretar za trgovinu ondašnjeg

68