Page 462 - Thomas Mann - Čarobni breg

privukla jednu klupicu za noge i sela naposletku kraj njegovih nogu — tačno onako kako su
bili, uz veliko dovijanje, za nju smislili.
Znači, dakle, da je prisluškivala! Ona je pocrvenela. Sa istinskim olakšanjem što je vide
postiđenu, počeli su u horu da je obasipaju prekorima kad ih je uveravala: Ne, ne, nipošto,
neka ne misle tako nešto! Ona napolju, pred vratima, nije prisluškivala, izvesno i izistinski
ne!
Ne napolju? Ne iza vrata?
»O ne, iz-vinite!« Ona prisluškuje ovde u sobi, kad već uđe; ne može da to ne čini.
»Ne može da to ne čini? U sobi?«
Neko joj došaptava, reče ona. Neko joj šapuće, tiho, ali sasvim jasno i razgovetno, šta
treba da čini.
Očigledno, to je bilo priznanje. Eli je u izvesnom smislu bila svesna krivice, ona je varala.
Morala je reći da nije sposobna za jednu takvu igru, pošto joj se sve došaptava. Jedna
utakmica gubi svaki ljudski smisao ako neko od onih koji se takmiče raspolaže natprirodnim
preimućstvima. U sportskom smislu, Eli je odjednom bila diskvalifikovana, ali na takav
način da je mnogoga od njih podilazila jeza kad su čuli njenu ispovest. Više glasova
odjednom pomenuše ime doktora Krokovskog. Potrčaše da ga dovedu, i on dođe: temeljan,
vedra osmeha, čovek koji odmah shvata o čemu je reč i koji celim svojim bićem uliva
pouzdanje. Odmah su ga bez predaha obavestili da se desilo nešto neprirodno, da se među
njima nalazi neka mlada devojka koja sve zna i koja čuje glasove. — Gle, gle! Pa dalje?
Samo mirno, dragi prijatelji! Videćemo. To je bio njegov teren i domen, — zemljište

nesigurno, barovito, propadljivo za sve, ali se on po njemu kretao sa sigurnom simpatijom.
On je postavljao pitanja i puštao da mu se priča. O, o, ta šta kažete! »Tako, dakle, stoji stvar
sa vama, dete moje?« I on položi ruku na teme male Eli, onako kako je to i svaki drugi rado
činio. Ima tu mnogo razloga da se čovek zamisli, ali ne postoji ni najmanji uzrok za
užasavanje. On zaroni svoje smeđe egzotične oči u svetloplave oči Elene Brand, povlačeći
blago svojom rukom od njenog temena preko ramena ka ruci. Smerno i sve smernije, ona mu
je uzvraćala pogled, i to sve više i više ispod očiju, pošto joj se glava lagano naginjala ka
grudima i ramenu. Kad su njene oči počele da se sklapaju, naučnik učini jedan nemaran
pokret rukom naviše ispred njenog lišca, posle čega izjavi da je sve u redu, pa posla celo
uzbuđeno društvo na odmaranje, sem Eli Brandove, sa kojom je imao nameru da još malo
»proćaska«.
Da proćaska! Svako može zamisliti kakav je utisak to učinilo. Nikome nije bilo prijatno
da čuje ovu reč, pravu reč veselog druga Krokovskog. Svakome je bilo hladno oko srca, pa i
Hansu Kastorpu, kad se sa zakašnjenjem spustio u svoju odličnu stolicu, i kad se setio kako
mu se zaljuljalo tle ispod nogu, tako da ga je obuzela izvesna nelagodnost i fizički nemir, kao
neka laka morska bolest, dok je posmatrao čudne majstorije Eli Brandove, i slušao kako ih
ona postiđeno objašnjava. On nikad nije doživeo zemljotres, ali je govorio sebi da bi s tom
pojavom morala biti povezana slična osećanja užasa, koja se ni sa čim drugim ne mogu
zameniti, — ostavljajući na stranu radoznalost koju su, povrh toga, izazvale kod njega
fatalne sposobnosti Eli Brandove: radoznalost koja je nosila u sebi osećanje svoje velike
beznadežnosti, što znači: svest da je oblast u koju bi ona htela da prodre nepristupačna
razumu, a prema tome, ona je sadržavala u sebi i sumnju da li ta oblast nije samo
zaludničenje ili čak i greh, što joj međutim nije smetalo da ostane ono što jeste, to jest —
radoznalost. Kao i svako drugi, Hans Kastorp je u toku svoga života čuo ovo i ono o
stvarima tajne prirode ili natprirode. Mi smo, uostalom, već pominjali neku staru tetku, o
kojoj je izvesno melanholično predanje doprlo i do njega. Ali mu se taj svet — kome on,