Page 461 - Thomas Mann - Čarobni breg

To su dakle problemi koje je u najnovije vreme izlagao dr Krokovski u svojim
predavanjima. Mi ne možemo dovoljno naglasiti da je on došao do njih organskim,
legitimnim i logičkim putem, a sem toga dodajemo da je on ušao u takva objašnjenja davno
pre nego što su te stvari, pojavom Elen Brand, ušle u svoj empiričko-eksperimentalni
stadijum.
Ko je bila Elen Brand? Zamalo ne zaboravismo da naši slušaoci to ne znaju, dok je nama,
naravno, to ime vrlo poznato. Ko je bila? Na prvi pogled, skoro niko. Jedno ljupko stvorenje
od devetnaest godina, koje su zvali Eli, kose plave kao lan, Dankinja, ne iz Kopenhagena,
nego iz Odenzea, na Finu, gde je njen otac imao trgovinu maslom. Ona sama je stupila u
praktičan život, pa je već nekoliko godina, sa listerskom navlakom preko desnog rukava, kao
službenica provincijske filijale jedne prestoničke banke, sedela na jednoj stoličici sa obrtnim
sedalom iznad debelih knjiga — i na tom poslu dobila temperaturu. Slučaj nije bio težak,
moglo bi se reći da je bio samo sumnjiv, premda je Eli naravno bila nežna, nežna i očevidno
malokrvna — ali pri tom neosporno simpatična, tako da bi čovek rado stavio ruku na njeno
teme, plavo kao lan, što je savetnik uvek i činio kad bi razgovarao s njom u trpezariji. Nju je
okruživala nordijska hladnoća, neka kristalno čedna, detinjski devičanska atmosfera, vrlo
ljupka, kao i onaj puni i čisti detinjski pogled njenih plavih očiju, kao njen jezik, koji je bio
oštar, visoka tona i tanan: jedan malo iskvaren nemački jezik, sa malim tipičnim glasovnim
greškama, kao na primer »flajh« umesto »flajš«. U svojim crtama nije imala ničega
karakterističnog. Brada joj je bila suviše kratka. Sedela je za stolom Klefeldove, koja se
materinski starala o njoj.

S ovom, dakle, devičanski čednom Brandovom, s ovom malom Eli, s ovom prijatnom
malom danskom biciklistkinjom i knjigovođom, dešavale su se stvari o kojima niko ne bi ni
sanjao kad je prvi put vidi onako vedru, ali koje su se već posle nekoliko nedelja njenog
boravka ovde gore počele postepeno otkrivati, a stvar je bila doktora Krokovskog da ih
prikaže u svoj njihovoj neobičnosti.
Društvene zabave prilikom večernjih posela dale su naučniku prvi povod da se zgrane.
Vežbali su se u rešavanju raznih zagonetaka, zatim u pronalaženju sakrivenih predmeta, uz
pomoć klavira, koji bi zasvirao jače kad se priđe bliže skloništu, a slabije kad se skrene s
pravog puta. Posle su prešli na to da onome koji je za vreme dogovaranja morao čekati pred
vratima stave u zadatak da tačno izvrši neke komplikovane radnje: da izmenja, na primer,
prstenje dveju osoba; da se nekome triput pokloni i da ga pozove na igru; da izvadi iz
biblioteke označenu knjigu i da je preda tome i tome, i slično. Valja napomenuti da igre ove
vrste nisu bile dotle uobičajene u berghofskom društvu. Ko je prvi dao podstreka za njih, to
se naknadno nije moglo ustanoviti. Izvesno je da to nije bila Eli. Pa ipak se s njima otpočelo
tek u njenom prisustvu.
Učesnici — a to su bili sve sami naši stari poznanici, pa i Hans Kastorp među njima —
pokazivali su više ili manje veštine pri ogledima ili bi podbacili. Ali se umešnost Eli
Brandove pokazala izvanredna, upadljiva, neprilična. Njena sigurna dovitljivost u
iznalaženju skrivenih stvari još je i mogla da prođe i da bude propraćena odobravanjem i
smehom kojim se izražavalo divljenje, ali kod izvođenja kombinovanih zadataka počeli su
prisutni prosto da neme. Ona bi izvršivala sve što bi joj se tajno namenilo, izvršivala odmah
čim opet stupi u sobu, uz blag osmeh, bez ikakvog kolebanja, i bez pomoći muzike. Ona je iz
trpezarije donela među prstima soli, posula njome glavu državnog tužioca Paravana, a zatim
ga uzela za ruku i dovela da klavira, pa na njemu njegovim kažiprstom odsvirala početak
pesmice Doletela je ptica. Zatim ga je vratila na njegovo mesto, duboko mu se poklonila,