Page 459 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 459
izgledati »bolesna«. Kako je to moguće! Ona ljupka nostalgična pesma Hansa Kastorpa,
osećajna sfera kojoj je ona pripadala i njegova sklonost ka toj sferi — zar u tome ima nečeg
»bolesnog«? Ni u kom slučaju! To je nešto najprijatnije i najzdravije na svetu. Međutim, to
je bio plod koji — u ovom trenutku još svež i zdrav — izvanredno naginje raspadanju i
truljenju, plod koji je najčistija okrepa duše, kad ga čovek uživa u pravom trenutku, da bi u
prvom idućem nepravom trenutku širio trulež i kvarež među ljudima koji se njime naslađuju.
To je bio plod života, proizveden smrću i bremenit smrću. On je bio jedno čudo duše —
možda najveće sa gledišta besavesne lepote čiji blagoslov uživa, ali čudo posmatrano, iz
temeljnih razloga, sa nepoverenjem od strane svakoga ko voli organski život i ko ima
osećanje odgovornosti prema životu; jedan predmet koga se prema glasu savesti valja odreći
i savladati samoga sebe.
Da, samosavlađivanje — to bi mogla da bude priroda pobede nad ovom ljubavi, nad
ovom duševnom očaranošću s mračnim posledicama! Misli Hansa Kastorpa, ili njegove
polumisli pune predosećanja, visoko su letele dok bi noću i u osami sedeo ispred svog
muzičkog kovčežića, — one su letele više nego što je dosezao njegov razum, to su bila
alhemistička naprezanja. O, moćna je bila ta duševna očaranost! Svi smo mi bili njeni sinovi
i bili smo u stanju da izvršimo velike stvari u svetu, služeći njoj. Valjalo je imati ne više
genija nego samo mnoga više talenta nego što ga je imao autor pesme o lipi, pa da čovek,
kao umetnik u očaravanju duše, toj pesmi da džinovske razmere i da njome potčini svet. Sva
je prilika da su se na njoj mogla carstva zasnovati, zemaljska, isuviše zemaljska carstva, vrlo
jaka i sposobna za progres, nimalo nostalgična, u kojima bi se pesma iskvarila i spustila do
električne gramofonske muzike. Pa ipak bi najbolji sin te očaranosti bio po svoj prilici onaj
koji bi provodio svoj život u savlađivanju samog sebe i koji bi umro s novom reči ljubavi na
usnama, a koju ne bi znao još da izgovori. Vredelo je umreti za nju, za tu čarobnu pesmu!
Ali onaj ko bi umro za nju, on već više ne bi umro za nju, te bi bio junak samo zato što je u
samoj stvari umro za nešto novo, za novu reč ljubavi i budućnosti, koja se skriva u njegovom
srcu...
Eto tako su izgledale ploče koje je Hans Kastorp voleo više od svih ostalih.
