Page 458 - Thomas Mann - Čarobni breg

osećanja, koji je u njemu našao svoj više-majnje potpuni simbol, — prema kome se i meri
stepen njegovog značaja. Dalje, i sama ljubav prema jednom takvom predmetu isto tako je
»značajna«. Ona nam kazuje nešto o onome koji neguje tu ljubav, ona karakteriše njegov
odnos prema onom Opštem, prema onom svetu koji taj predmet simbolizuje i koji se, svesno
ili nesvesno, voli preko tog predmeta.
Da li se sme verovati da je naš jednostavni junak posle toliko i toliko godinica
hermetičko-pedagoškog uzdizanja dovoljno duboko ušao u duhovni život, da bi bio svestan
»značaja« svoje ljubavi i njenog predmeta? Mi tvrdimo, pa tako ovde i pripovedamo, da je
bio svestan. Lied je za njega značio mnogo, čitav jedan svet, i to svet koji je on morao voleti,
pošto inače ne bi bio tako ludo zaljubljen u predmet koji ga simbolizuje. Mi znamo šta
govorimo ako bismo — možda na malo nerazgovetan način — dodali da bi njegova sudbina
bila drukčija da njegova duša nije bila u najvećoj meri pristupačna čarima osećajne sfere i,
uopšte, onog duhovnog stava koji je Lied na tako prisno-tajanstven način sažeo u sebi. Ali je
upravo ta sudbina donela sobom uspone, avanture i otkrića, stavila pred njega probleme
»vladavine«, koji su ga učinili zrelim da vrši pronicljivu kritiku ovoga sveta, njegovog
simbola, apsolutno dostojnog divljenja, i kritiku ove svoje ljubavi — probleme koji su bili
prikladni da sve te tri stvari stave pod sumnju savesti.
Samo čovek koji se baš ništa ne razume u ljubavne stvari mogao bi pomisliti da takve
sumnje idu na uštrb ljubavi. Naprotiv, one su njen začin. One su te koje daju ljubavi žaoku
strasti, tako da bi se strast mogla prosto definisati kao ljubav koja sumnja. U čemu su se
dakle sastojale kod Hansa Kastorpa te sumnje savesti i vladavine u ono što se odnosilo na tu

legitimnost njegove ljubavi prema ovom zanosnom Liedu-u i njegovom svetu? Kakav je bio
taj svet koji je stajao iza toga Lieda-a i koji je, prema slutnjama njegove savesti, bio svet
zabranjene ljubavi?
To je bila smrt.
Ali to je bilo očigledno ludilo! Jedan tako divan Lied! Pravo remek-delo poniklo iz
najdubljih i najsvetijih dubina narodne duše; najveće blago, prototip onoga što je najprisnije
u čoveku, sušta ljupkost! Kakva ružna kleveta!
O, da, da, da, bilo je upravo divno! — tako bi mogao reći svaki pošten čovek. Pa ipak je
iza toga ljupkog proizvoda stajala smrt. On je održavao odnose s njom, koje je čovek mogao
i voleti, ali da pri tome ipak, kao stvorenje koje ume da nasluti i vlada, daje sebi računa o
izvesnoj nelegitimnosti takve ljubavi. Po svojoj sopstvenoj primitivnoj prirodi mogla je to i
ne biti simpatija prema smrti, već naprotiv nešto prostonarodno, prepuno života, ali simpatija
koju je duh osećao prema njoj bila je simpatija prema smrti — čista pobožnost, suštastvena
misaonost u svom početnom stadijumu — to se ne može nipošto sporiti; ali su, kasnije,
posledice mračne.
Šta li sve nije uvrteo sebi u glavu! — I ne biste ga mogli razuveriti. Produkti mraka.
Mračni produkti. Duh mučenja i mizantropije u španskoj crnini sa čipkanom ogrlicom u
obliku tanjira i sa požudom umesto ljubavi — sve je to proisticalo iz ove istinoljubive
krotkosti.
Istina je da književnik Setembrini nije bio čovek u koga je Hans Kastorp imao apsolutno
poverenje, ali se on sećao nekih pouka koje mu je nekad davno, još u početku njegove
hermetičke karijere, davao njegov bistri mentor, pouka koje su se odnosile na »sklonost ka
povlačenju«, na duhovnu »sklonost ka povlačenju« u izvesne svetove, i on je smatrao za
umesno da te savete dovede u vezu sa svojim predmetom. Gospodin Setembrini je tu
sklonost nazvao »bolešću«. Sama koncepcija toga sveta, ona duhovna epoha na koju se
odnosilo to povlačenje, morala je svakaka prema njegovim pedagoškim shvatanjima