Page 105 - Tom Filips - Ljudski rod

gusto naseljenih gradova bili su podložniji zaraznim
bolestima. Šta god da je bio razlog, pre tri i po hiljade
godina gradovi su gotovo potpuno opusteli, a ova kratka
istorijska epizoda bez rata se završila. U međuvremenu su
ostale svetske civilizacije nastavile da rastu i ratuju.
(Uznemirujuća mogućnost glasi da je ključna greška
harapske civilizacije bilo upravo to što nije ratovala i da je
civilizacijama rat zapravo neophodan za opstanak. Evo
jedne vedre misli za danas.)
Mi sada imamo sreće da živimo u relativno mirnom
periodu istorije, mada ste svakako zapazili da nam ratova
baš ne nedostaje. Broj žrtava rata širom sveta već nekoliko
decenija se smanjuje, što prema rečima nekih autora
pokazuje da ulazimo u novo doba mira, razuma i
međunarodnog prijateljstva. No, iskreno rečeno, verovatno
je malo prerano za takve tvrdnje: na kraju krajeva, broj
žrtava opada u poređenju s najvećim ratom u istoriji
čovečanstva – Drugim svetskim ratom. Čovečanstvo možda
samo uzima mali predah pre nego što počne iznova.
U knjizi o neuspesima ne treba naglašavati, nadam se,
da su svi ratovi u izvesnoj meri nečiji ogroman neuspeh.
No, osim što je rat veliko zlo sam po sebi, metež, suženi
pogled i načelni razmetljivi besmisao rata značajno podižu
urođenu sposobnost ljudskog roda da teško omane na
mnogo drugih načina. Rat je kolektivni nalet krvi u glavu;
drugim rečima, rat je sranje nad sranjima.
Nigde se to ne vidi jasnije nego na primeru opravdano
proslavljene Bitke kod Kadiza, kojoj bi možda trebalo dati
preciznije ime Pijanka u Kadizu. Godine 1625. Englezi su
odlučili da žele da sjebu Špance do kraja. Kralj Džejms Šesti
i Prvi (ujedinitelj kraljevine, naručilac prevoda Svetog
pisma i lovac na veštice) upravo je bio umro i ostavio presto
svom krupnom odraslom sinu Čarlsu Prvom. Čarls Prvi je
– pokazujući svu taktičnost i razboritost zbog kojih će mu
kasnije odrubiti glavu – bio kivan na Špance pošto mu nisu