Page 159 - Tom Filips - Ljudski rod

ispitivanjem slabosti Asteka. Nevolja je bila u tome što su i
Asteci bili carstvo, i to često vrlo surovo carstvo. Zbog toga
mnoge domorodačke grupe u Meksiku nisu baš obožavale
Montezumu, a Kortes je, zalazeći dublje u kopno
upotrebljavao mešavinu slatkorečivosti, laži i povremenih
masovnih pokolja da bi ih ubedio da stanu uz njega protiv
Montezume.
Sve ovo trebalo je da nagovesti Montezumi da se stvar
neće završiti novom erom prijateljstva, ali on je ipak i dalje
čekao. Moguće je da je njegovu nesigurnost pojačalo
navodno rasprostranjeno verovanje da je Kortes možda
otelotvorenje nebeskog boga Kvecalkoatla – mada su jedini
dokazi da je neko u to verovao Kortesova pisma u kojima
nadugačko raspreda o tome. Iskreno rečeno, to baš zvuči
kao sranje kakvo bi on izmislio.
Kad je Kortes najzad stigao u Tenočtitlan, s dvestotinak
španskih vojnika i mnoštvom novih saveznika, Montezuma
je najzad prelomio iako su mu brojni savetnici govorili da
je to rđava ideja. Istini za volju, nije jasno je li uopšte
mogao da donese ispravnu odluku, ali ova je svakako bila
pogrešna: pozvao je Špance kao poštovane goste. Obasuo
ih je poklonima, dao im je najbolje odaje i sve ostalo. To se
nije dobro završilo. Nekoliko sedmica kasnije Kortes je
izveo prevrat, uzeo Montezumu za taoca u njegovoj
sopstvenoj palati i primorao ga da vlada kao marioneta.
Prvo što su Španci zahtevali bila je večera; posle večere
odmah su zatražili od Montezume da im kaže gde se čuva
zlato.
Sve se raspalo početkom 1520, ironično, upravo kad je
Kortes bio odsutan i borio se protiv brojnih španskih snaga
koje je namesnik Kube poslao kako bi ga onemogućio u
onome što radi, šta god to bilo. Kortesov zamenik, kojeg je
ostavio u Tenočtitlanu da drži grad u šaci, odlučio je, bez
očiglednog razloga, da pobije veliki broj astečkih prvaka u
Velikom hramu dok su obeležavali verski praznik. Zgrožen