Page 180 - Tom Filips - Ljudski rod

da postupak kondenzovanja ili prisilnog propuštanja kroz
izuzetno uske kapilarne cevi od čistog kvarca obično vodu
nekako primorava da se presloži i temeljno izmeni svoje
hemijske osobine. Nepravilna voda nije se smrzavala na
nula Celzijusovih stepeni, nego na četrdeset stepeni ispod
nule. Temperatura ključanja bila joj je daleko viša,
najmanje sto pedeset, a možda čak i šest stotina pedeset
Celzijusovih stepeni. Bila je viskoznija od obične vode,
gušća i masnija, zapravo jedva tečna – neki opisi kažu da je
ličina na vazelin. Ako je zasečete nožem, ostajao je trag.
Prvo u Engleskoj, a zatim u Sjedinjenim Državama,
naučnici su pokušali da ponove postupak sovjetskih kolega.
Bio je to naporan rad pošto su kapilari neophodni za
postupak značili da se mogu proizvesti samo veoma male
količine; neke laboratorije odmah su pogodile tehniku, dok
su druge odmakle napred i proizvodile sve veće količine
nepravilne vode. U jednoj od tih laboratorija u Americi
nastao je sledeći prodor: stvoreno je dovoljno nepravilne
vode da se obavi spektralna analiza infracrvenom
svetlošću. Rezultati analize objavljeni su u časopisu Nauka
juna 1969, mesec dana pre nego što je Nil Armstrong kročio
na Mesec, i izazvali su još jaču pomamu istraživanja ove
supstance. To nije bila samo potvrda temeljno drugačijih
svojstava ove vode u poređenju s običnom, nego je
otkriveno i objašnjenje za to: rezultati su pokazali da je to
polimerska verzija vode, da se pojedinačni molekuli H20
spajaju u dugačke lančane rešetke zbog čega je ova voda
stabilnija. I tako je „nepravilna voda" dobila naziv pod
kojim je znamo danas: polimerska voda ili polivoda.
Otkriće polivode „svakako će revolucionisati hemiju“,
pisalo je u časopisu Popularna nauka 1969. u opširnom
članku o mogućoj upotrebi podvode u sistemima za
hlađenje, kao sredstva za podmazivanje mašina ili kao
moderatora u nuklearnim reaktorima. Objašnjavala je
mnoge pojave u svetu prirode: pronalazak polivode u glini