Page 185 - Tom Filips - Ljudski rod

Blonlo je prvi put otkrio N zrake slučajno – zapravo,
izvodeći eksperiment s rendgenskim zracima. U
eksperimentalnoj opremi imao je svećicu koja bi zasijala
kad preko nje pređu zraci, a pažnju mu je privukla kad je
zasvetlela iako nije bila pod uticajem rendgenskih zraka.
Pozabavio se time, prikupio je više dokaza i u proleće 1903.
objavio svetu svoje otkriće na sastanku Francuske
akademije. Vrlo brzo je veliki deo naučnog sveta poludeo za
N zracima.
Tokom sledeće dve-tri godine objavljeno je više od
trista naučnih radova o izuzetnim osobinama N zraka (sam
Blonlo objavio je dvadeset šest članaka). Svojstva koja su N
zraci pokazivali bila su vrlo... zanimljiva. Proizvodile su ih
izvesne vrste plamena, zagrejane gvozdene ploče i sunce.
Proizvodili su ih i živi organizmi, kako je utvrdio Blonloov
kolega Ogisten Šarpantje: žabe i zečevi, dvoglavi mišići i
ljudski mozak. Ovi zraci mogli su da prođu kroz metal i
drvo i da se šalju kroz bakarnu žicu, ali su ih zaustavljali
voda i kamena so. Mogli su da se skladište u ciglama.
Nažalost, nisu svi bili tako uspešni u proizvodnji i
posmatranju N zraka. Mnogi ugledni naučnici nikako nisu
mogli da ih prizovu iako je Blonlo vrlo predusretljivo
objasnio svoj postupak. Možda je razlog bilo to što je zrake
bilo veoma teško detektovati: do tog vremena Blonlo je s
detekcije svećicom prešao na upotrebu fosforescentne
ploče koja slabašno zasvetli kad je izloži zracima. Nevolja je
bila u tome što je ploča svetlela tako slabo da se to najbolje
videlo u potpuno zamračenoj prostoriji, i to tek kada
eksperimentator pričeka oko pola sata da mu se oči
priviknu na tamu. Ah da, još bolje je bilo ako naučnik ne
gleda u ploču neposredno, nego krajičkom oka.
Naravno, potpuno je nemoguće da posle pola sata
sedenja u mrklom mraku iskosa gledate bledi sjaj uz ivicu
vidnog polja i da vas oči prevare, zar ne?
Sumnjičavci, a bilo ih je mnogo, nisu mogli a da ne