Page 19 - Tom Filips - Ljudski rod

ali je makar dosledno glupa. Evoluciji je jedino važno da
preživimo hiljade užasnih smrtnih opasnosti koje vrebaju
na sve strane, i to samo dovoljno dugo da prenesemo svoje
gene sledećem pokolenju. Ako u tome uspemo, evolucija je
obavila posao. Ako ne, šteta. To znači da evolucija nema
moć predviđanja. Ako nam neko svojstvo daje prednost
sada, evolucija će ga odabrati bez obzira na to što će možda
naše praprapraunuke opteretiti nečim očajno zastarelim.
Slično tome, evolucija nema ni predosećaj. Ne vredi joj
govoriti: „Čuj, ova osobina je sada prepreka, ali biće vrlo
korisna mojim potomcima za milion godina.“ Evolucija ne
ostvaruje rezultate planirajući unapred, nego tako što
jednostavno gura besmisleno veliki broj gladnih, zagorelih
organizama u opasni nemilosrdni svet i gleda koji će
poslednji da propadne.
To znači da naš mozak nije proizvod pažljivog procesa
osmišljenog da stvori najbolju moguću mašinu za
razmišljanje, nego je razbacana zbirka spojeva, zakrpa i
prečica koja je omogućila našim dalekim precima da budu
dva procenta bolji u pronalaženju hrane i tri procenta
uspešniji u slanju poruka tipa: „U, jebote, pazi, eno ga lav.“
Te mentalne prečice (zovu se heuristika, ako baš želite
da budete precizni) jednostavno su neophodne za
opstanak, za uzajamne odnose s drugima i za učenje iz
iskustva; ne možemo sesti i učiti sve što nam treba od
početka. Kad bismo morali da sprovedemo nešto slično
spoznajnom kontrolisanom ispitivanju velikog broja
nasumičnih pokušaja svaki put kad ne želimo da se
prenerazimo što sunce izlazi ujutru, kao vrsta ne bismo
stigli nikuda. Mnogo je pametnije da naš mozak pomisli:
„Aha, da, sunce izlazi", pošto nekoliko puta vidi da se to
dešava. Slično tome, ako vam drugar kaže da je od onih
plavih bobica s grma pored jezera povraćao kao lasica,
verovatno je bolje da mu jednostavno poverujete nego da
ih probate i sami.