Page 22 - Tom Filips - Ljudski rod

Zamislite, na primer, da vas neko pita koliko nešto
košta kada nemate dovoljno znanja da valjano procenite –
recimo kuća čiju vam je sliku pokazao. (Napomena za
milenijalce: kuće su one velike stvari od cigle koje vi nikada
nećete moći da kupite.) Pošto nemate na osnovu čega da
procenite, pogledaćete sliku, ugrubo ćete proceniti kakva je
i lupićete neku cifru naslepo. Ali vaša procena može veoma
da se promeni ako vam neko predloži neku cifru, na primer
u obliku pitanja: „Mislite li da ova kuća vredi manje ili više
od četiristo hiljada funti?« Važno je da shvatite da vam to
pitanje zapravo nije dalo nikakvu korisnu informaciju (ne
kao, na primer, informacija za koliko su nedavno
prodavane druge kuće u blizini). Pa ipak, ljudi kojima se
spomene cifra od šest stotina hiljada proceniće kuću u
proseku na mnogo više nego oni kojima je spomenuta cena
od dvesta hiljada funti. Iako prvobitno pitanje ne daje
nikakvu informaciju, ono ipak utiče na naše rasuđivanje
zato što smo dobili „sidro“, a naš mozak se kači za njega kao
za početnu tačku i tome se prilagođava.
Ovo ide u gotovo smešne krajnosti: informacija koju
koristimo kao sidro može biti očigledno beskorisna, na
primer neki nasumični broj, a naš mozak će se ipak zakačiti
za nju i usmeravati prema njoj naše odluke. To može da
bude vrlo zabrinjavajuće. U svojoj knjizi Razmišljanje, brzo
i sporo, Danijel Kaneman govori o eksperimentu
sprovedenom 2006. s grupom veoma iskusnih nemačkih
sudija. Pokazali su im pojedinosti suđenja na kojem je
jedna žena proglašena krivom za krađu u prodavnici. Onda
su ih zamolili da bace dve kockice koje su, što sudije nisu
znale, bile nameštene tako da uvek daju zbir tri ili devet.
Zatim su ih pitali da li žena treba da bude osuđena na manje
ili više meseci zatvora od zbira koji su kockice pokazale, i
najzad su ih zamolili da daju najbolju preporuku za dužinu
kazne.
Verovatno možete da pretpostavite ishod: sudije koje su