Page 24 - Tom Filips - Ljudski rod

raspoloživih mogućnosti najverovatnije neće odvesti u
propast. Mi zapravo u našem umu imamo dva odvojena
sistema koji nam pomažu da procenimo opasnost: brzi,
nagonski, i spori, promišljeni. Nevolje nastaju kad se ta dva
sistema sukobe. Jedan deo mozga nam tiho govori:
„Analizirao sam sve dokaze i po svemu sudeći prva
mogućnost je rizičnija“, dok drugi deo mozga viče: „Da, ali
druga mogućnost deluje strašno.“
Pomislićete, da, naravno, ali mi smo srećom pametniji
od toga. Možemo da primoramo naš mozak da napusti
zonu udobnosti, zar ne? Možemo da se oglušimo o
nagonski glas, da pojačamo promišljeni glas i da objektivno
procenimo situaciju, zar ne? Nažalost, treba uzeti u obzir i
sklonost prema potvrdi.
Pre nego što sam se latio istraživanja za ovu knjigu
smatrao sam da je sklonost prema potvrdi veliki problem,
a sve što sam od tada pročitao ubedilo me je da sam imao
pravo. Nevolja je u tome što naš mozak mrzi kad utvrdi da
nije u pravu. Sklonost prema potvrdi je naša
izbezumljujuća navika da se poput laserski navođenog
projektila usredsredimo na svaku mrvicu dokaza koja
potkrepljuje ono u šta već verujemo i da bezbrižno
zanemarimo mnogo veće gomile dokaza koji nam ukazuju
da smo potpuno omašili. U najblažem obliku, ova sklonost
objašnjava zašto više volimo da saznajemo vesti iz izvora
koji se načelno slažu s našim političkim stavovima.
Dovedena do krajnosti, ova sklonost je razlog zbog kojeg ne
možete razuveriti teoretičare zavere – mi nesvesno biramo
događaje koji potkrepljuju našu verziju stvarnosti i
odbacujemo one druge.
Ova sklonost ponekad je korisna: svet je zamršen i
nejasan, ne pokazuje nam pravila igre u jednostavnim i
lako čitljivim tabelama. Stvaranje bilo kakvog mentalnog
modela sveta znači odbacivanje beskorisnih informacija i
usredsređenost na prave dokaze. No, prepoznavanje