Page 20 - Tom Filips - Ljudski rod

No, tu takođe nastaju i nevolje. Koliko god bile korisne,
naše mentalne prečice (kao i sve prečice) ponekad vode na
pogrešan put. A u svetu u kom moramo da se bavimo
mnogo složenijim pitanjima od onog treba li jesti plave
bobice ili ne, prečice često greše. Otvoreno rečeno, vaš
mozak (i moj mozak i svačiji mozak) uglavnom je potpuni
idiot.
Za početak, tu je sposobnost uočavanja obrazaca.
Nevolja je u tome što naš mozak toliko voli da uočava
obrasce da ih vidi svuda – čak i tamo gde ih nema. To ne
smeta naročito kad samo pokazujemo zvezde na noćnom
nebu i kažemo: „O, vidi, to je lisica koja juri lamu." Ali kad
nepostojeći obrazac koji vidimo postane nešto kao: „Većinu
zločina izvršava određena etnička grupa", pa... onda je to
zaista veliki problem.
Postoji mnoštvo naziva za ovu vrstu pogrešnog
uočavanja obrazaca, na primer „iluzorna korelacija" i
„iluzija grupisanja" Tokom Drugog svetskog rata mnogi
Londonci bili su ubeđeni da nemački projektili V-l i V-2
(već prilično jeziva nova tehnologija) padaju na unapred
ciljane gradske četvrti, pa su tražili sklonište u navodno
bezbednijim delovima grada ili su sumnjali da u nekim
naizgled netaknutim delovima žive nemački špijuni.
Zabrinutost je toliko narasla da je britanska vlada naložila
statističaru po imenu R. D. Klark da proveri je li to tačno.
Njegov zaključak? To se samo naš um poigravao s nama
uočavajući sablasti nepostojećih obrazaca. Nemci nisu
načinili dramatičan napredak u tehnologiji navođenja
raketa, a četvrt Klerkenvel nije bila rasadnik nemačkih
tajnih agenata. Rakete su ispaljivane u opštem pravcu
grada potpuno nasumično. Ljudi su videli obrazac jer naš
mozak teži da u svemu vidi obrazac.
Čak i vešti stručnjaci mogu da podlegnu ovoj vrsti
iluzija. Na primer, mnogi medicinski radnici ubeđeno će
vam reči da pun mesec neizbežno izaziva gadnu noć u