Page 81 - Tom Filips - Ljudski rod

zabrana kafe u Turskoj verovatno je u rangu zabrane sira u
Francuskoj, zabrane oružja u Americi i... pa, zabrane
nacionalnih stereotipa u Velikoj Britaniji. No, Murat je bio
odlučan. Mrzeo je ljude koji piju kafu toliko da je noću
prerušen išao ulicama da nađe nekoga ko pije kafu i da ga
na licu mesta pogubi.
Kad nije sprovodio strogu zabranu kafe, voleo je da se
opušta izvodeći na pogubljenje ljude zbog doslovno bilo
kog razloga koji mu padne na pamet: zato što su slušali
pogrešnu vrstu muzike, preglasno razgovarali, pešačili ili
plovili preblizu njegove palate ili samo zato što su žene.
Naročito zato što su žene. Zaista je mrzeo žene.
Pred kraj vladavine Murat više nije ni priređivao
pogubljenja, što bi značilo da ima makar nekakav izgovor,
nego je samo jurcao naokolo s mačem, potpuno
izbezumljen, i ubijao svakog nesrećnika na kog naiđe. Neke
procene kažu da je lično ubio oko dvadeset pet hiljada ljudi
tokom svega pet od sedamnaest godina vladavine – što
znači da je prosečno ubijao nešto preko trinaest ljudi
svakog dana. Treba još jednom naglasiti da je ovo sultan
kome iza imena ne dodaju pridev „Ludi“.
Ah, da, pobio je i većinu ostale braće koje je Osman
ostavio u životu.
Kad je Murat Četvrti umro 1640. godine (od ciroze jetre,
što je svakako iznenadilo njegove podanike kojima je
zabranio da piju alkohol), nadživeo ga je samo jedan brat,
Ibrahim. Do tog trenutka Ibrahim je doslovno svih
dvadeset pet godina svog života proveo zatočen u Kavezu,
neprestano strepeći od očigledno neizbežnog ubistva. Nije
mnogo pogrešio: Murat je zaista ležeći na samrtničkoj
postelji naredio da ubiju Ibrahima jer je više voleo da se
osmanska dinastija ugasi s njim nego da njegov brat sedne
na presto. To se nije dogodilo samo zato što se, kao što često
biva kod braće koja se mrze, njihova majka Košem umešala
i sprečila da ubiju Ibrahima.