Page 156 - Albert Pike - Moral i Dogma

oni zamišljali pod slobodom, biće još gore od ropstva. Jer, samo znanjem i moralnošću, bez prazne
brbljavosti, već iskrenošću, čestitošću i otvorenošću, čisti se horizont uma od magle grešaka i strasti koje
izviru iz neznanja i poroka. Među njima će uvek biti onih koji su spremni da, kao životinje, stave svoje
vratove u jaram, i uvek će biti onih koji će se, uprkos svim pobedama, pri-kloniti onome ko da najbolju
ponudu, kao da su oni plen stečen u ratu; i on će im biti izdašan izvor bogatstva i moći, u narodnom
neznanju, predrasudama i strastima.

Narod koji ne umiri sklonost bogatih ka pohlepi, slavoljublju i senzualnosti i ne izbaci iz njih i njihovih
porodica luksuz, koji ne smanji siromaštvo, ne širi znanje među siromašnima i ne radi na tome da podigne
bedne iz blata poroka i niskih zadovoljstva, ne čuva vredne od gladovanja usred luksuznih proslava,
ustanoviće da je gajio pohlepu, slavoljublje, sladostrasnost, sebičnost i luksuz jedne klase i da su
degradacija, mizerija, pijanstvo, neznanje i iskorišćavanje drugih, mnogo tvrdo-glaviji despoti kod kuće

od onih sa kojima su se sukobljavali na bojnom polju; i da će baš u svojoj utrobi stalno nositi nepoželjno
potomstvo tirana.

To su prvi neprijatelji koje treba savladati i time se nastavlja kampanja za Mir. Ti trijumfi su zaista teški,

ali bez krvi i daleko časniji od trofeja stečenih kroz ubistva i pljačkanje. Ako nisu po-bednički u ovom
zadatku, uzaludno je biti pobednik nad despotskim neprijateljem na bojnom polju.

Jer, ako bilo koji narod smatra da je superiorniji, da je delotvorniji ili da ima mudriju politiku, zato što je

izumeo lukav način da kroz markice i namete, radi uvećanja svojih prihoda, kroz isisava-nje krvi života
osiromašenog naroda; ili da bi uvećao svoju mornaricu i vojnu silu; ili da bi se takmi-čio u lukavstvu
ambasadora sa stranim državama; da kuje zaveru za gutanje stranih teritorija; ili da napravi vešte ugovore
i saveze, da vlada iznurenim i malaksalim državama i bednim provincijama sa strahom i silom, samo da
bi sa njima upravljao narodom umesto sjajnom pravdom, bez olakšanja uslova i popravljanja položaja
namučenih masa, bez obeštećenja ranjenicima i socijalno ugroženim koji su u nemaštini, i utešio
nezadovoljne, bez hitrog vraćanja svakom njegovog vlasništva - tada je taj narod uvučen u brojne velike
greške i prekasno će shvatiti, kada varljiva slika o velikim koristima nestane, da su zapostavljeni
siromašni, o kojima se malo razmišljalo, i da se on time samo strmogla-vio u svoju vlastitu propast i
beznađe.

Nažalost, svako doba ima svoje probleme, kako najteže tako i one koje je, najčešće, nemoguće rešiti; i
oni primoravaju sve umne ljude na razmišljanje, bilo da je to u naseljenoj i bogatoj zemlji, blagoslovenoj
sa slobodnim institucijama i ustavnom vladom - kako da se za najšire mase radničke klase obezbedi
stalan posao s poštenom platom, da ne gladuju, a njihova deca da se izbave iz poroka i razvrata i da budu
dovedena na nivo, ne samo elementarne pismenosti, već znanja koje će ih prila-goditi da svoje dužnosti
obavljaju intelektom i da imaju privilegije slobodnog čoveka; čak i da im se poveri opasno pravo na
glasanje?

Pošto mi ne znamo zašto je Bog koji je beskrajno milostiv koliko i mudar, to odredio, njegov zakon se ne
sme preispitivati. Čak i u civilizovanim i Hrišćanskim zemljama, najšire stanovništvo trebalo bi da bude
srećno ako tokom svog života, od detinjstva do starosti, u zdravlju i u bolesti, ima dovoljno hrane i
najnužniju odeću da zaštite sebe i svoju decu od stalnog mučenja gladi, nepodno-šljive hladnoće i teškog

mraza; i da imaju makar najprostiji krov nad glavom.

I čini se da je On doneo zakon (koji ni jedna ljudska zajednica nije mogla da ukine) da se, kada jedna
zemlja postane gusto nastanjena, kapital koncentriše u rukama ograničenog broja ljudi i rad postaje, sve

više i više, u njegovoj milosti, dok sam fizički rad u tkačnicama, železarama i drugim zanatima, prestaje