Page 158 - Albert Pike - Moral i Dogma

Jer, nijedan toranj Ponosa nije nikada bio dovoljno visok da bi uzdigao svog vlasnika iznad iskušenja,
strahova i slabosti čovečanstva. Nijedna ljudska ruka nije izgradila zid (što nikada ne bi ni trebalo) koji
bi ogradio i sprečio patnju, bol i slabost. Bolest i tuga, muke i smrt, božja su kazna koja sve izjednačava.
One ne poznaju nikoga, ni velike ni male. Velike oskudice života, velike i ozbiljne potrebe ljudske duše,
nikoga ne zaobilaze. Sve nas one čine siromašnim i slabim. One stavljaju pre-klinjanja u usta svakog
ljudskog bića, kao i u usta običnog prosjaka.

Ali, princip nesreće nije princip zla. Kad napravimo grešku, posledice nas uče mudrosti. Svi elementi,
svi zakoni oko nas, služe tom cilju; i na putu kroz bolne grehe i greške, namera Proviđenja je da nas vodi
do istine i sreće. Ako su nas stalne greške naučile da grešimo, ako su nam naše greške potvrdile
nerazumnost; ako su nesreće izazvale da poročna zadovoljstva imalo prirodni tok da po-stanemo ponizni
robovi poroka, tada će patnja biti pravo zlo. Ali, nasuprot tome, sve teži ka tome i uređeno je tako da se

stvori popravljanje i poboljšanje. Patnja je disciplina vrline; i to one koja je be-skrajno bolja od sreće,
jer obuhvata u sebi svu suštinsku sreću. Ona nas održava, okrepljuje i usavr-šava. Vrlina je nagrada za
žestoko takmičenje u trci i teško dobijenu bitku; i dostojna je svakih muka i rana u borbi. Čovek treba da
ide napred, hrabrog i snažnog srca da se sukobi s nesrećom. Mora da ovlada njome da ona ne bi bila
njegov gospodar. On ne treba da izbegava iskušenje i opasnost već mora da bude čvrst u svojoj sudbini,
dok mu velika reč Proviđenja ne omogući da poleti, ili potone. Uz odlučnost i hrabrost, Mason mora da
obavlja svoj posao koji mu je dodeljen, gledajući, sve do kraja, kroz taman oblak ljudske nesreće, koji se
uzdiže visoko i sja pred njim. Teška sudbina tuge je velika i uzvišena. Niko ne pati večno, niti pati bez
razloga. To je propis Božje mudrosti i njegove beskonačne ljubavi da nam pruži beskrajnu sreću i slavu.

Vrlina je istinska sloboda; nije slobodan onaj koji se klanja svojim strastima; niti onaj u oko-voma koji
služi svom plemenitom gospodaru. Primeri su najbolje i najtrajnije pouke; vrlina je najbolji primer. Onaj
koji je učinio dobra dela i uspostavio dobre prioritete, u potpunosti je sre-ćan. Vreme neće nadživeti
njegovu vrednost. On, zaista, živi nakon smrti, njegova dobra dela su njegovi stubovi sećanja; i svaki dan
dodaje po jedno zrno na njegovu gomilu slave. Dobra dela su semena koja nakon setve daju stalnu žetvu; i
pamćenje dobrih dela je trajnije od spomenika u mermeru.

Život je škola. Svet nije ni zatvor ni kazna, ni mesto lakoće, ni amfiteatar za igru i spektakle, već mesto
učenja i discipline. Život je dat radi moralnog i duhovnog vežbanja; i ceo tok škole života je obrazovanje
radi vrline, sreće i budućeg postojanja. Periodi života su njegovi ispiti; sva ljudska stanja, njegovi oblici,
a sve ljudske aktivnosti su njegove pouke. Porodica je osnovno odeljenje te moralne obuke; razni krugovi
društva su njegove scene napredovanja, a Kraljevine i Republike su njegovi univerziteti.

Izobilje i Siromaštvo, Veselja i Tuge, Svadbe i Sahrane, održavane ili prekinute životne veze, pogodne i
povoljne ili neželjene i bolne, sve su to pouke. Događaji nisu slepo i nehatom povezani zajedno.
Proviđenje ne obrazuje jednog čoveka i ne brani drugog od strašnog suđenja zbog svojih pouka. Ono
nema bogate ljubimce ni siromašne žrtve. Isti događaj se događa svima. Isti kraj i isti plan pogađaju i

podstiču sve ljude.

Uspešan čovek je pohađao školu. Možda shvata da je to velika stvar i da je on važna ličnost; ali, on je bio
samo učenik. Možda misli da je on Glavni i da ne mora ništa da radi, osim da komanduje i naređuje; ali

uvek je iznad njega postojao Glavni, Gospodar Života. On ne gleda na naše sjajno stanje ili mnoge
izgovore, na pomoć i primenu našeg naučenog, već na naše spoznavanje samog sebe. On vidi siromašne i
bogate na isti način; i ne vidi razliku između njih, već samo njihov napredak.

Ako smo se u svom blagostanju naučili umerenosti, trezvenosti, otvorenosti, skromnosti i za-hvalnosti