Page 159 - Albert Pike - Moral i Dogma

prema Bogu i dobroti prema čoveku, tada nam je moguče da budemo poštovani i nagra-đeni. Ako smo se
naučili sebičnosti, ličnoj samoljubivosti, nepravednom činjenju i poroku, ako smo zaboravili i prevideli
svoju, manje srečnu Braču i rugali se Proviđenju Boga, tada smo bezvredni i nečasni, iako smo odgajeni u
obilju, ili smo stekli svoje stepene u liniji od stotinu plemenitih pre-daka; i onda smo, zaista, pred Nebom
i misaonim ljudima, kao žrtve prosjačenja i bolesti, kao da ležimo u žbunju, pored puta ili na đubrištu.
Najobičnija ljudska pravednost ne gleda na školu, več na učenika; i pravednost Neba neće gledati van te
ocene.

I siromašan čovek je, takođe, u školi. Neka vodi računa da uči i da se ne žali. Neka se drži svog in-
tegriteta, svoje iskrenosti i dobrote svoga srca. Neka se čuva od zavidnosti i robovanja i neka čuva svoje
samopoštovanje. Patnje tela nisu ništa. Neka bude svestan dirindženja i degradacije. Dok ojačava
svoje sposobnosti, ako to može, neka bude još spremniji za unapređenje svoje duše. Neka bude

spreman, iako siromašan, pa čak i ako je bio uvek siromašan, da nauči veliku lekciju siromaštva kroz
moralnu čvrstinu, veselost prirode, zadovoljstvo i najveće poverenje u Božje Proviđenje. Uz te osobine,
kao i uz strpljenje, smirenost, samopouzdanje i dopadljivo ponašanje, skroman dom može biti, mada
tesan, mnogo draži i uzvišeniji od najuzvišenije palate. Neka on, iznad svega, vodi računa da ne izgubi
svoju nezavisnost. Neka ne potcenjuje sebe, kao stvorenje koje je siromašnije od siromašnog, lenjo,
bespo-moćno ili prezreni prosjak, zavisnog od dobrote drugih. Svaki čovek treba da izabere da ima Boga
za svog Gospodara a ne čoveka; i neka ne napušta tu školu, bilo zbog nečasnosti ili primanja
milostinje, osim ako i sam ne upadne u to stanje, gore od beščašća, u kojem neće imati poštovanje za
sebe.

Veze Društva nas uče da volimo jedni druge. Jadno je ono društvo gde se odsustvo fine ljuba-znosti
nadoknađuje pedantnom pristojnošću, gracioznom otmenošću i uglađenom neiskrenošću; gde ambicije,
ljubomora i neverica vladaju umesto jednostavnosti, poverenja i ljubaznosti.

Isto tako, socijalno uređena država koja je okrenuta miru, uči nas skromnosti i dobroti; a iz zapostavljanja
i neobraćanja pažnje na druge, nepravde i odbijanja sveta da nas uvažava, mi se uči-mo strpljenju, da
budemo jači u odnosu na mišljenja društava, da ne budemo cinični i ogorčeni, već dobri, otvoreni, a ipak
dopadljivi.

Smrt je veliki Učitelj, surov, hladan, neumoljiv, neumitan; njoj ni sva snaga sveta ne može da odoli i da je
otera. Dah koji napušta usne Kralja ili prosjaka, koji tek pomera miran vazduh, ne može da se otkupi, niti
da se vrati nazad na trenutak, ni svim bogatstvima Imperija. To je pouka koja podučava našu slabost i
nemoć o jednoj Beskrajnoj Moći iznad nas! To je zastrašujuća pouka koja nikada ne postaje bliska. Ona
luta zemljom, u strašnoj misteriji, i spušta svoju ruku na svakog. To je univerzalna pouka koja se dobija
svuda i od svakog čoveka. Njene pouke dolaze svake godine i sva-kog dana. Protekle godine su

prenatrpane tužnim i uzvišenim sećanjima na nju; i prst smrti ispisuje svoj rukopis na svakom zidu
ljudskih naselja.

Ona nas uči Dužnostima - da uradimo svoj deo dobro, da ispunimo zadatak koji nam je dat. Kada neko

umire i kada je umro, ostaje samo jedno pitanje: Da lije on živeo dobro? Nema nikakvog zla u smrti, osim
onih koje život daje.

Postoje teške lekcije u školi Božjeg Proviđenja; i škola života je pažljivo prilagođena u svim svo-jim