Page 157 - Albert Pike - Moral i Dogma

da bude vredniji od golog opstanka i često, u velikim gradovima i širom zemlje i, ne samo tamo, radnici
idu ili puze u krpama, proseći i gladujući u nedostatku posla.

I dok svaki vo ili konj mogu da dobiju posao i zavređuju da budu nahranjeni, to ne važi za čoveka. Biti
zaposlen, imati priliku za rad, za bilo kakvu poštenu platu, postaje čovekov najveći životni cilj.
Kapitalista može da živi bez zapošljavanja radnika i da ih otpusti kada prestanu da mu stvaraju profit. U
najgorem trenutku, kada je zarada najpreča a kirije najviše, on ga otpušta, da gla-duje. Ako se nadničar
razboli, on nema prihod. Kada ostari, nema penziju od koje bi se izdržavao. Njegova deca ne mogu da
pohađaju školu jer, pre nego što im kosti ojačaju, već moraju da rade ili će gladovati. Čovek koji je jak i
sposoban, radi za šiling ili dva ceo dan, a žena se trese nad gomilicom uglja kada se živa spusti daleko
ispod nule, kada su se njena deca uspavala cvokotanjem, ona šije uz čkiljavo svetlo jedine sveće, za golu
milost, prodavajući svoj život njemu koji je plaća samo kolika je vrednost njene igle.

Očevi i majke čak ubijaju svoju decu da bi dobili nadoknadu za sahranu, da bi za cenu jed-nog dečjeg
života mogli da nastave život oni koji su preživeli. Majušne, bosonoge devojčice čiste raskrsnice, i dok
ih zimski vetar ujeda, žalosno mole za peni one koji nose topla krzna. Deca rastu u prljavoj mizeriji i

brutalnom neznanju; beda prisiljava device i žene na prostituciju; žene gladuju, smrzavaju se i naslanjaju
na zidove radionica, u buketima odvratnih krpa, preko cele noći, i kada pada hladna kiša, za njih nema
mogućnosti da se smeste u sobu. Stotine porodica je natrpano u jednu zgradu, ispunjenu užasom, ustajalim
vazduhom i pomorom; muškarci, žene i deca svih doba i boja spavaju zajedno, nabijeni u sopstvenoj
prljavštini; i tako je, u velikoj i slobodnoj Republici, u njenoj punoj snazi i mladosti, svaki sedamnaesti
čovek prosjak koji živi od milostinje.

Kako izaći na kraj sa ovim, očigledno, neizbežnim zlom i užasnim bolestima koji su najveći društveni
problem? Šta uraditi s prosjačenjem i prevelikom ponudom radne snage? Kako da traje život neke zemlje,
kada brutalni i pijani polu-varvari glasaju i imaju vlast kao dar i, uz svoje odgova-rajuće predstavnike,
kontrolišu Vladu? Kako, ako ne mudrošću i vlašću, kada se nemiri i sitni poroci uznose do senatorskih
zločinaca koji smrde na zagađenje iz pakla, bokserski ring, burdelj i berzu, u zemlji gde je kockanje
legalizovano a iskvarenost hvaljena?

Masonerija će uraditi sve što je u njenoj moći, direktnim naporom i saradnjom da poboljša stanje u
zemlji. Obavestiće nas, takođe, o zaštiti naroda, o unapređenju njegovih fizičkih uslova,
smanjenju njegove bede snabdevanjem onim u čemu oskudevaju i podmirivanjem njihovih osnovnih
potreba. Neka svaki Mason, u tom dobrom radu, učini sve što je u njegovoj moći i sve što može da uradi.

Istina je, kao što je oduvek bila i kao što će uvek biti - da je biti slobodan isto što i biti pobožan, mu-dar,
smiren i pravedan, štedljiv i uzdržljiv, velikodušan i hrabar; i biti protiv svega ovoga, isto je što i biti
rob, a to se obično dešava voljnim pristankom i, takoreći, kaznenom pravdom Božanstva: onaj narod
koji ne može da upravlja sobom i koji ne može da smanji svoje strasti, već nastavlja da robuje svojiim
pohlepa-ma i porocima, upućen je na prevlast onih kojih se gnuša i mora se nevoljno potčiniti ropstvu.

A ono je sankcionisano naredbom pravde i ustavom Prirode - onaj koji zbog slaboumlja ili duševne
poremećenosti svog intelekta, nije sposoban da upravlja sobom, kao i maloletnik, treba da bude predat na
staranje drugome.

Stoga, nemojmo nikad zaboraviti da je čovečanstvo jedno veliko bratstvo; svi su rođeni da se susretnu s
patnjom i tugom i zato su vezani da saosećaju jedan za drugog.