Page 257 - Albert Pike - Moral i Dogma

uzvišena sudbina velikog i dobrog, s retkim izuzecima - raditi i prepustiti drugima da pokupe žetvu tvog
rada. Onaj koji čini dobro samo radi sticanja naklonosti ili zahvalnosti, blagodarnosti ili reputacije i
svetske slave, poput onoga je koji pozajmljuje svoj novac samo da bi ga, posle nekoliko meseci, dobio
nazad sa kamatom. Biti isplaćen za najviše usluge klevetom, ogovaranjem ili ruganjem ili, u najboljem
slučaju, glupom indiferentnošću ili hladnom nezahvalnošću, često se dešava. Ali, to nije neuspeh, osim za
one kojima nedostaje razum da vide ili da poštuju uslugu, ili plemenitost duše da zahvale i hvalospevom
nagrade dobročinitelja takve vrste. Njegovi uticaji žive i velika Budućnost će imati sluha; bilo da
priznaje ili odbacuje zakonodavca.

Miltiades je bio srećan što je izgnan; i Aristides , što je bio prokazan, jer su se ljudi plašili kada čuju da
5
6
je nazvan Pravedni. Nije Spasitelj bio nesrećan, već samo oni koji su mu uzvraćali za neprocenjiv dar
koji je On podario, i za mukotrpan život koji je imao za njihovo dobro, s Njegovim zakucavanjem za krst,

kao da je On bio rob ili zločinac. Progonitelj umire i truli, a Potomstvo izgo-vara njegovo ime s kletvom:
ali, sećanje na žrtvu koju je on nenamerno stvorio, slavno je i besmrtno.

Ako nije radi kletve ili progona, Mason koji želi da pomogne svom rodu mora da vidi apatiju i hladnu

ravnodušnost kod onih u kojima traži dobro, kao i kod onih koji bi trebalo da traže dobro u drugima. Ali,
kada su tromost i plitkost Ljudske Pameti razbijene i odbačene kao olujom, kada u predviđeno vreme
dođe veliki Spasitelj i kada se nova Vera pojavi i poraste natprirodnom energi-jom, tada je napredak
Istine sporiji od rasta hrastova i onaj koji sadi ne treba da očekuje da će žnjeti. Spasitelj je na Svojoj
samrti imao dvanaest učenika i jedan ga je izdao, a jedan ga je napustio i odre-kao ga se. Nama je
dovoljno da znamo da će plod doći onda kad treba. Kada, i ko će ga brati, nama nije ni od kakvog
interesa da znamo. Naš je posao da posadimo seme. Božje je pravo da podari plod onom kome On želi; i
ako to nismo mi, naš rad je tada utoliko plemenitiji.

Da posadimo ono što će, možda, drugi žnjeti; da radimo i sadimo za one koji će naseljavati zemlju kada
mi budemo mrtvi; da sagledamo svoje uticaje u dalekoj budućnosti i živimo izvan svog vremena; da
vladamo kao Kraljevi Misli nad ljudima koji još nisu rođeni; da blagoslovimo slavnim darovima Istinu,
Svetlost i Slobodu onih koji neće ni znati ime onoga ko im je to dao i koje neće ni interesovati u kom je
zaboravljenom grobu njegov prah - to su prave obaveze Masona i najpoželjnija sudbina čoveka.

Sve velike i blagotvorne aktivnosti Prirode nastaju polako, često neopaženo i po načinu i po obimu. Samo
je rad na rušenju i uništavanju nasilan i brz. Vulkan i Zemljotres, Tornado i Lavina, izbijaju iznenada,
strašnom energijom i uništavaju neočekivanom snagom. Vezuv i Pompeja i Herkulanum, tokom noći; i
Lisabon je oboren pred Bogom u trenu kada se zemlja zatresla i uzdrh-tala; Alpsko selo je nestalo i
zbrisano jednim udarcem lavine; drevne šume su padale kao trava pred kosačem, kada je tornado naleteo
na njih. Zaraza je ubijala hiljade dnevno; a oluja u noći zasula je peskom razbijene brodove.

Tikva, Kikijon, Proroka Jonaha rasla je i osušila se tokom noći. Ali, pre mnogo godina, pre nego što su
7
Normanski Osvajači stali nogom za vrat iscrpljenoj Saksonskoj Engleskoj, neki lutajući varvari, sa
kontinenta tada nepoznatog svetu, iz puke dosade, rukom ili nogom, prekrili su zemljom hrastov žir i
prošli bezbrižno dalje, na svom putu u mutnu Prošlost. Taj je umro i zaboravljen; ali žir je ležao
tamo mirno, a moćna sila u njemu je delovala u mraku. Nežni izdanak je rastao lagano u vis; i hranjen

svetlošću, vazduhom i čestim rosama, izbio je svoje male listiće i živeo, a jelen ili bik nisu hteli da taru
svoje rogove na njemu i da ga smrve. Prolazile su godine, izdanak je postao mlado drvo a njegovo listovi
su dolazili i odlazili, u Proleće i Jesen. I dalje su godine prolazile, a Vilijem, Normansko kopile,
rasparčao je Englesku svojim Baronima, a mlado drvo je i dalje raslo, rosa je hranila njegovo lišće, a