Page 579 - Albert Pike - Moral i Dogma

možemo drugačije nego da verujemo da On, Koji je usadio u nas osećaj i ideju o redu, da ga u Sebi nema
i da će On, pre ili kasnije, ponovo uspostaviti svetu harmoniju vrline i sreće na Njegov način.

Sud o Dobrom, tj. odluka da je neka stvar dobra, a da neka druga nije - prosta je činjenica i jasna je po
sebi. Prema njenom bliskom nalikovanju na prosuđivanje istine i lepog, ona nam poka-zuje tajnu sklonost
prema moralnom, metafizici i estetici. Dobro, tako posebno sjedinjeno s istinom, razlikuje se od nje,
samo zato što se ona ostvaruje u praksi. Dobro je obavezno. Oni su dve nevidljive, ali ne i identične
ideje. Ideja o obavezi počiva na ideji o Dobru. U toj bliskoj vezi, prva pozajmljuje od potonje njen
univerzalni i apsolutni karakter.

Obaveznost dobrog je moralni zakon. To je osnov ukupne, cele moralnosti. S njim mi razdva-jamo sebe
od morala ličnog interesa, koristi, i moral u osećanjima. Mi priznajemo postojanje ovih činjenica i njihov
uticaj, ali im ne pridajemo isti rang.

Moralnom zakonu, prema shvatanju čoveka, odgovara sloboda delovanja. Sloboda je izvedena iz
obaveze, i to je nesporno i očigledno. Čovek je, kao slobodan i subjekt obaveza, moralna ličnost i to
uključuje ideju o pravima. Ovim idejama je dodata ona o nagradi i kazni, koja uvodi razlikovanje dobra i
zla, obaveze i slobode i stvara ideju o nagradi i kazni.

Osećanja nemaju baš nevažnu ulogu u moralnosti. Svi moralni sudovi su povezani s osećanji-ma koja ih
prate. Iz tajnih izvora entuzijazma, čovek će izvući misterioznu vrlinu koja od njega stva-ra heroja. Istina
prosvetljava i obasjava. Osećanja greju i podstiču na delovanje. Lični interes takođe ima svoj udeo i
nada u sreću je Božje delo i jedan od moćnih motiva ljudskog delovanja.

Takvo je zadivljujuće racionalno postojanje moralnog sastava čoveka. Njegov Vrhovni Cilj je Dobro,
njegov zakon je Vrlina, koja mu često nameće patnju, koja deluje da on nadmašuje sva druga kreirana bića
poznata nama. Ali, ovaj zakon je grub i suprotan je instinktivnoj želji za srećom. Zbog toga, njega je

Milosrdni Tvorac njegovog bića uneo u njegovu dušu, pored oštrog zakona dužnosti, slatku, predivnu silu,
osećanja. Generalno, on je dodao sreću vrlini i, uz izuzetke, jer takvi postoje, postavio je Nadu na kraj
puta koji on treba da pređe.

Postoji jedna tačka u kojoj se moralnost dodiruje s religijom. Uzvišena je potreba Čovečanstva da vidi u
Bogu vrhunski mudrog Zakonodavca, Svedoka koji je uvek prisutan, nepogrešivog sudiju vrline. Ljudski
um, koji se uvek uspinjao prema Bogu, smatrao bi osnove moralnosti previše nesta-bilnim da on nije
postavio u Bogu prvi princip moralnog zakona. Želeći da moralnom zakonu damo religiozni karakter,
upadamo u rizik da iz njega preuzmemo njegov moralni karakter. Mi ga može-mo potpuno predati Bogu da
Njegova volja bude u neograničenom stepenu. Ali, volja Boga, odakle izvodimo moralnost s namerom da
joj damo autoritet, sama nema moralni autoritet, osim što je nepristrasna. Dobro dolazi iz volje samog
Boga, ali iz Njegove volje, samo onoliko koliko je ona izraz Njegove mudrosti i pravde. Večna Pravda
Boga je jedini osnov Pravde, onako kako nju Čovečanstvo razume i sprovodi. Dobro, dužnost, nagrada i
kazna odnose se na Boga, kao što se sve odnosi na Njega, ali one nemaju ništa manje pravu očiglednost i
autoritet. Religija je kruna Moralnosti, a ne njena osnova. Osnova Moralnosti je u njoj.

Moralni zakonik Masonerije je još širi od onog koji je razvila filosofija. U odnosu na zahteve Prirode i
na zakon Boga, on dodaje imperativnu obavezu ugovora. Pri ulasku u Red, Inicirani pove-zuje sebe sa
svakim Masonom u svetu. Jednom uključen među decu Svetlosti, svaki Mason na zemlji postaje njegov
Brat i duguje mu obavezu, ljubaznost i bratsko saosećanje. Svakom od njih on se može obratiti za pomoć
u nuždi, zaštitu od opasnosti, saosećanje u tuzi, pažnju u bolesti i pristojnu sahranu. Nema Masona na