Page 574 - Albert Pike - Moral i Dogma

Cilj čoveka i svrha njegovog postojanja u ovom svetu, nije samo sreća, već sreća u vrlini i vrlina u misli,
jer, vrlina u ovom svetu je uslov i za sreću u narednom životu, a uslov vrline u ovom svetu je patnja,
manje ili više česta, kraća ili duža u trajanju, više ili manje intenzivna. Uklonimo li patnju, više nema
pomirenja sa sudbinom ili humanošću, nema više samopožrtvovanja, nema veće posve-ćenosti, nema veće
herojske vrline, nema većeg uzvišenog morala. Mi smo podvrgnuti patnji, stoga što smo osećajni što
moramo da budemo vrli. Ukoliko ne bi postojalo fizičko zlo, ne bi postojala mogućnost vrlina i svet bi
bio loše prilagođen sudbini čoveka.

Očigledan nered fizičkog sveta i zlo koje proizlazi iz njega, nisu nered i zlo koji nastaju uprkos moći i
dobroti Boga. Bog ne samo da dozvoljava On ih želi. Njegova je volja da u fizičkom svetu tre-ba da
postoje uzroci dovoljni za bol čoveka, da bi mu omogućio priliku za pomirenje sa sudbinom i hrabrošću.

Sve što je sklono vrlini, sve što daje moralnoj slobodi više energije, sve što može da služi višem
moralnom razvoju ljudske rase, dobro je. Patnja nije najgore stanje za čoveka na zemlji. Najgore stanje je
moralna brutalizacija koju će odsustvo fizičkog zla izazvati.

Spoljašnje ili unutrašnje fizičko zlo povezuje sebe s objektom postojanja, koji treba da ispuni moralni
zakon ovde dole, bez obzira na posledice, sa čvrstom nadom da vrlina nesrećne volje neće biti neuspešna
da bi bila nenagrađena u narednom životu. Moralni zakon ima svoje nagrade i kazne, u sebi. On nema
obaveze prema onom zakonu nagrade i kazne koji ga upotpunjava, jer nije njegova osnova. Ali, iako
princip nagrade i kazne ne mora da bude opredeljujući princip delovanja vrline, on se snažno podudara s
moralnim zakonom, jer, on vrlini nudi moćnu osnovu za utehu i nadu.

Moralnost je prepoznavanje dužnosti u njenoj obaveznoj harmoniji sa dobrotom; harmonija mora da ima
svoje ostvarenje u narednom životu, kroz pravdu i svemoć Boga.

Religija je onoliko prava koliko i moralnost, jer onda kada se moralnost prihvati, njene posle-dice se
moraju prihvatiti.

Celokupno moralno postojanje je sadržano u ovim dvema rečima koje su međusobno usklađe-ne: Dužnost
i Nada.

Masonerija uči da je Bog beskrajno dobar. Koji motiv, koji razlog i, moralno govoreći, koje mogućnosti
treba da nastanu da Beskrajna Moć i Beskrajna Mudrost postanu drugačije osim do-bre? Same naše tuge,
objavljujući gubitak onih koji su nam neprocenjivo dragi, pokazuju Njegovu Dobrotu. Biće koje nas je
stvorilo inteligentnim ne može Samo da bude bez inteligencije i On, Koji nas je stvorio takvima da
volimo i žalimo za onima koje volimo, mora da poseduje ljubav prema stvorenjima koja je stvorio, među
Njegovim beskonačnim atributima. Usred svih naših tuga mi pronalazimo utočište u uverenju da On nas
voli, da nas neće, iz hirovitosti ili ravnodušnosti, i još manje iz pukog besa ožalostiti i naneti nam bol, da
nas On ne ukorava da bismo bili kažnjeni, što je po Njegovom univerzalnom zakonu posledica našeg
ponašanja, već da bismo imali korist od toga i da On ne može da pokaže toliko puno ljubavi za Svoja
Stvorenja time što ih neće kažnjavati, iskuša-vati, suditi i disciplinovati. Mi imamo veru u Beskonačnog,
veru u Božju Beskonačnu Ljubav i to je ta vera koja nas mora spasiti.