Page 577 - Albert Pike - Moral i Dogma

Moralnost ima svoje aksiome, kao i druge nauke, a ti aksiomi su, na svim jezicima, s pravom nazvani
moralnim istinama. Moralne istine, po sebi su podjednako sigurne kao i matematičke isti-ne. Uzmimo na
primer depozit (novčani, kapara), predstava o njegovom čuvanju je nešto što se po-drazumeva kao
obavezno, kao i u ideji trougla koji povezuju tri ugla, i kao što su tri njegova ugla jednaka s dva prava
ugla. Vi možete da prekršite taj status depozita, ali radeći to i ne pomišljate da menjate prirodu stvari ili
da činite da ono što je po sebi depozit, postaje vaša vlastita imovina. Te dve predstave isključuju jedna
drugu. Vi stičete lažnu sličnost imovine i sve navale strasti, svi sofizmi

0 interesu, ne mogu da preokrenu suštinu njihovog razlikovanja. Zato je moralna istina tako strik-tna i
zapovedna, jer, kao i sve istine, ona je to što jeste i postoji kao takva da nikome ne povlađuje u njegovom
ćefu. Uvek je ista i uvek prisutna, bez obzira na to koliko nam se malo ona sviđa, ona neumoljivo osuđuje,
glasom koji se uvek čuje, ali koji se ne uvažava uvek od nerazumne i grešne volje koja želi da spreči
njeno postojanje, osporavajući, ili pre praveći se da osporava, njeno postojanje.

Moralne istine se razlikuju od drugih istina po njihovim posebnim karakteristikama: čim ih shvatimo, one
postaju pravilo našeg ponašanja. Ako je istina da je depozit načinjen da bi bio vraćen njegovom pravom
vlasniku, on mora biti vraćen. Obaveznosti verovanja u istinu dodaje se potreba njenog primenjivanja.

Potreba primene moralne istine je nužnost. Moralne istine, neophodne razumu obavezne su

1 za volju. Moralna obaveza, poput moralne istine kao osnove je apsolutna. Jer, neophodne istine nisu
više ili manje neophodne i obaveza nije samo više ili manje obavezna. Postoje stepeni važnosti između
različitih obaveza, ali nema gradacije u samoj obavezi. Neko nije malo obavezan ili veoma obavezan,
već jepotpuno obavezan, ili nije uopšte. Ako bi i postojalo samo jedno mesto gde bi mogla da se izbegne
obaveza, ono bi odmah prestalo da postoji.

Ako je obaveza apsolutna, ona je nepromenljiva i univerzalna. Jer, ono što je obaveza za danas, ne može
biti obaveza za sutra, ako je nešto obaveza za mene ne mora da bude obaveza za nekog dru-gog, obaveza
koja je drugačija po sebi je relativna i moguća. Ova činjenica o apsolutnoj, nepromen-ljivoj i
univerzalnoj obavezi izvesna je i očigledna. Dobro je osnova obaveze. Ako njega ne bi bilo, obaveza

nema osnovu, a to je nemoguće. Ako neko delo mora da bude urađeno, a neko drugo ne mora, onda,
očigledno, mora da postoji suštinska razlika između ta dva dela. Ako jedno nije dobro, a drugo je loše,
obaveza koja nam je nametnuta je proizvoljna.

Učiniti da Dobro bude posledica, nečega, bilo čega, je isto što i da se ono poništi. Ono je prvo, ili je
ništa. Kada zapitamo poštenog čoveka zašto je on, uprkos njegovim hitnim potrebama,
poštovao nepovredivost depozita, on odgovara, jer je to bila njegova dužnost. Upitan zašto je to bila
njegova dužnost on odgovara zato što je to ispravno, to je pravedno, to je dobro. Van toga nema drugog
odgo-vora koji se može dati i tu takođe ne postoji pitanje koje se može postaviti. Niko ne dozvoljava da
mu obaveza bude nametnuta bez davanja razloga za nju: ali kada je prihvaćena, ta obaveza je zapoveđe-
na pravdom, um je prihvata jer je on dostigao princip van kojeg nema ničega da se istražuje,
pravda postaje svoj vlastiti princip. Osnovne istine sadrže svoj vlastiti razlog, a pravda, suštinska
razlika između dobra i zla, prva je istina moralnosti.

Pravda nije posledica, jer mi ne možemo da se uzdignemo ni do jednog principa koji je iznad nje.