Page 578 - Albert Pike - Moral i Dogma

Moralna istina nameće sebe čoveku i ne emanira iz njega. Ona ne postaje subjektivnija time što se nama
pokazuje kao obavezna, nego što nam se istina prikazuje kao potreba. U samoj prirodi istine i dobro je da
moramo da tražimo razlog potrebe i obaveze. Obaveza je zasnovana na potrebi razlikovanja između
dobra i zla i ona je po sebi osnova slobode. Ako čovek ima obaveze, on mora imati sposobnost za
njihovo izvršavanje, da se odupre želji, strasti i ličnom interesu, da bi ispoštovao zakon. On mora da
bude slobodan, stoga je on takav ili je ljudska priroda u suprotnosti sa sobom. Izvesnost obaveze
uključuje nužnu izvesnost slobodne volje.

Volja je ta koja je slobodna, mada ponekad ta volja može biti uzaludna. Moć da se nešto uradi, ne sme se
poistovetiti sa snagom želje. Moć može biti ograničena, a volja je suverena. Spoljni efekti mogu biti
sprečeni dok sama odlučnost po sebi ne može. Uz ove suverene moći volje, mi smo svesni. Osećamo, pre
nego što ona postane opredeljenost, silu koja može da opredeli sebe na jedan ili drugi način. Istovremeno,

kada ja hoću ovo ili ono, ja sam podjednako svestan da mogu da poželim i su-protno. Istovremeno,
podjednako sam svestan da sam ja gospodar svoje odluke, da mogu da je pro-verim, da s njom nastavim
dalje, da je ponovo imam. Kad je delovanje prestalo, svest o moči koja ga je stvorila, nije. Svest i moć
ostaju, iznad svih manifestacija moći. Stoga, slobodna volja je najvažnija i uvek zamenjuje atribut same
volje.

Istovremeno, kada procenjujemo da je slobodna volja uradila dobro ili loše delo, mi vršimo još jedno
procenjivanje, isto tako neophodno kao i prvo, da, ako je učinila neko dobro, ona zaslužuje nagradu, i ako
je uradila nešto loše, kaznu. To procenjivanje se može izraziti manje ili više uočljivo, pošto je pomešano
s manje ili više jakim osećanjima. Ponekad, to će biti samo lepo osećanje pre-ma delovanju vrline ili
umereno neprijateljstvo prema onome koji je zgrešio, ponekad oduševljenje ili ozlojeđenost.
Procenjivanje nagrade i kazne je tesno povezano s procenjivanjem dobra ili zla. Nagrada je prirodno
pravo da budemo nagrađeni. Kazna je prirodno pravo koje drugi imaju da nas kazne. Ali, bilo da je
nagrada primljena ili da li je kazna izvršena ili nije, zasluga ili kazna podjed-nako postoje. Kazna i
nagrada su zadovoljenje za zaslugu i negativnu ocenu, ali ih ne sačinjavaju. Uklonimo li prvu, ona druga
postoji. Uklonimo li poslednju, više nema stvarnih nagrada ili kazni. Kada prost čovek dobije naše
zasluženo priznanje, on je stekao samo izgled nagrade, samo mate-rijalnu korist. Nagrada je u suštini
moral i njena vrednost je nezavisna od njenog oblika. Jedna od onih jednostavnih kruna od hrasta kojom
su rani Rimljani nagrađivali heroizam, bila je vrednija od svih bogatstava sveta, kada je bila znak
zahvalnosti i izraz poštovanja naroda. Nagrada u skladu sa zaslugom je dug, bez zasluge, ona je samo

milostinja ili krađa.

Dobro je dobro po sebi, i treba da bude urađeno bez obzira na posledice. Rezultati dobra ne mogu biti
drugačiji osim uspešni. Sreća, odvojena od dobra je samo činjenica kojoj nije dodata nikakva mo-ralna

ideja. Kao posledica nečeg Dobrog, ono ulazi u moralni poredak, upotpunjuje ga i kruniše.

Vrlina bez sreće i zločin bez bede, jesu kontradiktornosti i nered. Ako vrlina podrazumeva žrtvu (tj.

patnju), večna pravda zahteva da žrtva, velikodušno prihvaćena i hrabro rođena, treba da ima kao nagradu
istu sreću koja je žrtvovana i, ona takođe zahteva da zločin bude kažnjen nesrećom, za zločinačku sreću
koju je taj pokušao da stekne.

Ovaj zakon koji dodaje zadovoljstvo i tugu za dobro ili zlo, generalno se ispunjava čak i ovde dole. Jer,
red vlada ovim svetom i zato svet traje. Da li je taj poredak ponekad poremećen? Nisu li sreća i tuga
uvek poremećene u proporcionalnom odnosu sa zločinom i vrlinom? Apsolutan sud o Dobru, apsolutan
sud o obavezama, apsolutan sud o nagradi i kazni, nastavlja da deluje, nepovrediv i nezastariv i mi ne