Page 114 - Odiseja
P. 114
Homer: Odiseja
30 I već pastirske vatre izblíza mogosmo vidjet.
Kako sam umoran bio, tad sanak me uhvati slatki.
Jer sam ùpravljō udilj jedrènīm užima donjim,
Nikom ih drugom ne pustih, da dođemo doma što prije.
Tada drugovi moji govoriti med sobom uzmu
35 Ì reknū, da se kući sa srebrom ȉ zlātom vraćam.
Što mi ga dȁde Eol junačina, Hipotov sinak.
Tada je gdjekoji k drugu okrenuv se reko ovako:
»»Ao kolìkō je on u milòsti i čàsti u sviju,
Došao u zemlju makar u koju i ȕ grād ma koji!
40 Mnoge lijepe on iz Troje zaklade nosi
Od pl'jena trojanskoga, a mî se, puta se istog
Svi naputòvāv ko ôn, sad praznih vraćamo ruku!
I tu je njemu Eoi od ljubavi miloštu dao.
Nego dederte brže da vidimo, što je unútra,
45 Kȍliko ima zlata i srebra u tome m'jehu.««
Tako reku i hudo vijeće osvoji društvo;
Oni otvore mijeh, a iz njeg provale vjetri,
Zgrabi ih odmah olúja i u more sve ih odvuče
Od mile očinske zemlje daleko; druzi zapíštē.
50 Nato se probudim ja i u duši se zamislim vrloj,
Bih li skočio s lađe i propo na šìrokōm moru,
Ili bih strpio šuteć i osto med živima jošte.
4
Napokon strpim ipak i ostanem te se zagŕnūv
U lađu legnem, a huda olúja i vjȅtri nas opet
55 Na Eòliju otok nanesu, i cviljaše društvo.
Na zemlju stupismo i tu zahvatimo tad vode,
Ì odmāh kòd bȓzīh lâđā drugári rúčati ȕzmū.
Kad već budemo siti i jȅla i pića, glasníka
Sȁ sobōm onda povèdēm i jednoga još od drugóvā;
60 K Eolu u slavne pođem u dvore te ga zatečem
Upravo gdje se časti sa ženom svojom i djecom.
Kada mu dôđēmo ȕ dōm, uz dovratnike se nà prag
Posadimo, a oni zapitaju u čudu pravom:
»»Otkle, Odiseju, ti? zar zlî duh ti nȁudī koji?
65 Usrdno mi smo tebe opremili, u svoj da dođeš
Zavičaj i kuću svoju i drukud, ako te volja.««
Tako mi reku, a jâ im odgovorim u srcu jadan:
»»Zločesti druzi me moji pogubiše i san strahòvit.
Nego pomozite, mili, tȁ jaki vi ste pomòći.««
70 Umiljatima tako odgovorim r'ječima njima,
I svi tada zamuče, al' riječ mi prihvati otac:
»»Gubi se s otoka ovog, o ljudska najgrđa rđo,
Jer mi čòvjeka tàkva ugòstiti slobodno nije
Nit' ga opremit, na kojeg zamrziše blaženi bozi.
75 Besmrtnim bozima mrski o čovječe, gubi se otud!««
Reče i istjera me iz dvora, te uzdisah teško.
4 53. »zagŕnūv« — to je znak žalosti.
114
