Page 222 - Odiseja
P. 222

Homer: Odiseja


                                 A sad sam tužna, jer bog mi tolìkū je poslao b'jedu.
                                 Kada je išao na put i òstavljō očinsku zemlju,
                                 Desnoj me ruci primi za članak ì reknē meni:
                                 »»Ne mislim, ženo, da će se svi od Troje povratit
            260                  Nazuvčári Ahejci i c'jeli i zdravi doma,
                                 Jer i za Trojce vele mejdandžije da su te znadu
                                 Gađati kopljem ȉ lūk natezat i ùpravljat konjma
                                 Brzih nogu, a tî baš umiju borci prekidat
                                 Najbrže teški boj u jednako krvavu ratu.
            265                  Zato ti ne znam, da l' će me bog od Troje dovèsti,
                                 Ili ću ostati ondje; a ovdje tî se de skrbi,
                                 Misli na mater moju, na oca u kući misli,
                                 Kao što misliš sad, il' još ì višē, mene dok nema;
                                 Al' kad ugledaš sina, gdje prva niče mu brada,
            270                  Udaj se, za kog te volja i ovu ostavi kuću.««
                                 Tako zboraše on, a sada se svršuje sve to;
                                 Doći će noć, kad se mrska izvršiti udaja ima
                                 Meni proklètnici, kojoj je Zeus svu uzeo sreću!
                                 Ali strašna je tuga u duši i u srcu meni:
            275                  Nije bivao taj u prosácā običaj prije,
                                 Koji prositi hoće valjanu ženu i oca
                                 Bogata kćer te stanu okò njē svi da se jagme,
                                 Tovne dovode ovce i goveda sami za gozbu
                                 Djevojačkome rodu i davaju darove sjajne
            280                  Te bez računa tuđi imutak oni ne troše.«
                                    Reče im, te se Odisej povèselī, divni stradálac,
                                 Jer im je gledala dare izmamiti i srca njihna
                                 Slatkim opčinjala r'ječma, a míslila drugo u sèbi.
                                    Njojzi Eupitov sin Antìnoje prozbori ovo:
            285                  »Kćeri Ikàrijeva Penelopa, čujder me, mudra,
                                 Primaj darove ti, što Ahejac ih koji donese
                                 Po volji svojoj, jer dare odbijati nije ti l'jepo.
                                 À mī se nećemo razić na posle nit' ikuda drugud
                                 Prije nego se udaš za najboljeg od svih Ahejca.«
            290                     Tako Antìnoje reče, i svima se besjeda svidi,
                                 I svaki odmah pošlje glasnika po darove kući,
                                 Glasnik Antìnoju halju donese šarenu, dugu,
                                 Prekrasnu, — pređica dvanest na njojzi bijaše zlatnih,
                                 Koje se hvatahu sve u dobro savite kuke.
            295                  Glasnik Eurìmahu zlatni donese umjetnog kova
                                 Sjajan đerdan ko sunce od elektra nanizan samog;
                                 Slûge Eurìdamasu donèsū òboce sȁ trī
                                 Bisera jagodasta, milina blistaše iz njih;
                                 Iz kuće gospodara Pisàndra, Polìktoru sina,
            300                  Sluga mu ògrlicu donese, prekrasan nakit.
                                 Tako različne krasne donesu dare Ahejci.
                                    Ženska tad dika krene Penelopa u sobe gornje,
                                 Sluškinje prekrasne dare za njóme nošahu gore.







                                                                                                       222
   217   218   219   220   221   222   223   224   225   226   227