Page 227 - Odiseja

Homer: Odiseja

35 Tada svojemu ocu Telemah prozbori brzo:
»Čudo veliko vidim, oj oče, očima svojim!
Sasvim zidove kućne i krasne tr'jemove vidim,
Jelove rogove vidim i visoke stupe odòzgō,
Sve mi je jasno evo, ko oganj da prȅda mnōm gori;
40 Jamačno koji je bog unútra iz šìrokog neba.«
Na to domišljati njemu Odisej odgovori ovo:
»Šuti i ustavljaj miso i ništa pitati nemoj,
To ti je takav način sa Olimpa bògōvā vječnih.
Al' sad spavati idi, a ja ću ostati ovdje
45 Pa ću sluškinje sve i tvoju iskušat mater,
Ona će plačuć o svemu po redu pitati mene.«
Tako reče Odisej, i tada iz dvòranē sin mu
Spavat u ložnicu ode (a luči sv'jetljahu njemu),
Gdje je i prije spavo, kad san bi ga snašao slatki.
50 Tu on legne i sada te čekaše divotnu zoru.
A u dvòrani dalje Odisej ostane divni
Propast proscima svima s Atenom smišljajuć skupa.
A Penelopa mudra iz odaje iziđe tada,
Na Artèmidu nalik il' nà zlātnū na Afrodítu.
55 Stolac joj metnu uz oganj, a ona sjedne na njèga
(Stolac je bjȅlokošću i srebrom obložen bio,
Majstor Ikmàlīj ga nekad učinio, podnožje on je
Izvio iz njeg, a runo na stocu ležaše velje).
Na taj se stolac tada Penelopa posadi mudra,
60 Iz sobe ženske za njom bjelòrukē sluškinje dođu;
One raspreme onu silèsiju jela i vrče,
Koje su oholi prosci ispijali; raspreme stole,
Na zemlju ìz sv'jēćnjākā istresu oganj i dŕvā
Nameću drugih, da bude topline i vidjela dosta.
65 Po drugi put Melànta Odiseja napadne opet:
»Hoćeš li, tuđinče, još bavrljati čitavu noćcu
Po kući ì tū nam još dodijavat, za ženama zjati?
Nego, jadniče, odlaz', i gozba ti zȁuhār bila,
Il' ću te gorućom glavnjom pogodit, pa ćeš otići.«
70 Mrko pogledav nju Odisej dosjetljivi reče:
»Budalo, što se gnjaviš tolìkō i napadaš na me?
Valjada što se ne sjam i rđavo što sam obučen
I što po narodu prosim, jer nužda me nagoni na to?
Takovi kao ja skitači i prosjaci jesu.
75 Ì jā sam nekad bogat u obilnoj živio kući,
Živio među ljudma i prosjaku d'jelio često,
Kakav je godijer bio i štogod je trebalo njemu.
Hiljadne imo sam sluge, a ì drugōg imo sam svega,
Uza što dobro žive i obilni zovu se ljudi.
80 Ali me pogubi Zeus Kronìōn, jer htio je tako.
Zato, o ženo, pazi, da gizdu ne izgubiš svoju
Svu, što imadeš i sada med ženama koja te diči;
Da se u svojemu gnjevu ne rasrdi gospođa na te,
Da se ne vrati kući Odisej, jer nade je jošte!
85 Ako je on i pròpō te više se vrátiti nêće,

227