Page 107 - Aldous Huxley - Vrli novi svet
P. 107

четири напуштена ваздушна светионика обележавала су правац старог друма који  је некад
            водио  од  Портсмута  до  Лондона.  Небо  изнад  њих  било  је  тихо  и  пусто.  Сада  су  изнад
            Селборна, Бердена и Фарнема хеликоптери непрестано зујали и урлали.

                   За своје  испосништво  Дивљак  беше одабрао стари  светионик  који  је  лежао  на врху
            брда између Патнема и Елстеда. Грађевина је била од армираног бетона, одлично очувана           -
            готово превише удобна, како је Дивљак помислио кад је први пут испитао терен, готово и
            сувише цивилизовано луксузна. Умирио је савест тиме што је као надокнаду за комфор себи
            обећао  оштрију  самодисциплину,  потпунија  и  темељнија  прочишћавања.  Прве  ноћи  у
            испосништву  намерно  није  спавао. Провео  је  сате  клечећи  и  молићи  се,  час оном  небу од
            кога је Клаудије тражио опроштај, час Авонавилони, на суњи језику, час Исусу и Пуконгу,
            час орлу, свом заштитнику. Повремено би раширио руке као да је на крсту и тако их држао
            кроз дуге минуте бола који је постепено растао док не би прешао у дрхтаву и неиздржљиву
            агонију,  држао  их  је  тако  у  положају  добровољног  распећа,  док  је,  кроз  стиснуте  зубе,
            понављао (а зној је цурио низ лице), "Опростите ми! Очисти ме! Помози ми да будем добар!"

                   Кад је освануло јутро, сматрао је да је стекао право да се настани у светионику, да се
            настани иако је на већини прозора стакло било цело, иако је поглед с платформе био тако
            леп. Јер сам разлог због кога је изабрао светионик беше готово сместа постао и разлог да оде
            некуд другде. Био је одлучио да тамо живи јер је поглед био тако леп; зато што је, с места
            одакале је посматрао, изгледало као да посматра отеловљење божанског бића. Али ко је он
            да  га  сваког  дана,  сваког  сата  мази  тај  призор  лепоте?  Ко  је  он  да  живи  у  видљивом
            присуству божјем? Није заслужио ништа боље но да живи у неком прљавом свињцу, некој
            слепој рупи у земљи. Укочен и још увек ломан после дуге ноћи испуњене болом, али из тог
            истог разлога смирен у души, он се попе на платформу своје куле и загледа се у блистави
            јутарњи  свет  где  је  поново  стекао  право  да  станује.  На  северу  је  видик  заклањала  дуга
            кречњачка ивица Хогз Бека, иза чијег источног краја су се уздизале куле седам облакодера
            који  су  сачињавали  град  Гилдфорд.  Спазивши  их,  Дивљак  искриви  лице  у  гримасу,  али
            временом се навикао на њих, јер ноћу су оне весело трепериле у геометријским сазвежђима,
            или,  осветљене  рефлекторима  одозго  до  доле,  свечано  упирале  своје  светлеће  прсте
            (покретом  који  је  у  целој  Енглеској  разумевао  само  Дивљак)  према  недокичивим  тајнама
            неба.
                   У  долини  која  је  одвајала  Хогз  Бек  од  пешчаног  брежуљка  на  коме  је  стајао
            светионик, Патнем је било скромно сеоце од девет спратова, са силосима, фармом живине и
            фабричицом  витамина  Д.  С  друге  стране  светионика,  према  југу,  земљиште  се,  у  другим
            падинама обралим вресом, простирало све до низа бара.

                   Иза  њих,  изнад  шуме  која  ју  је  одвајала  од  овог  предела,  уздизала  се
            четрнаестоспратна  кула  Елстеда.  Нејасних  обриса  у  магличастом  енглеском  ваздуху,
            Хајндхед и Селброн мамили су поглед у плаву романтичну даљину. Али Дивљака није само
            та даљина привукла светионику; ближа околина је била исто тако заводљива. Шума, широки
            потези вреса и жуте штипавице, групу шкотских јела, сјајне површине бора с брезама које су
            се надносиле над њих, с локвањима, с трстицима        - све  је било лепо и, оку навикнутом на
            безводну америчку пустињу, запрепашћујући плодно. А тек самоћа! Била је дана кад не би
            видео ни једно људско биће. Светионик је био свега четврт часа лета удаљен од куле Черинг-
            Т, али тешко да су и брда Малпаиса била ишта мање пуста од ове равнице у Сарију. Гомиле
            које  су  свакодневно  кретале  из  Лондона  одлазиле  су  само  на  електромагнетски  голф  или
            тенис. У Патнему није било веза; најближи терени с Римановом површином налазили су се у
            Гилдфорду. Око светионика су цвеће и предео били  једина  атракција и, стога, пошто није
            било разлога за долазак овамо, нико није ни долазио. Првих неколико дана Дивљак проживе
            сам и неузнемирен.

                   Највећи део новца који је, стигавши у Лондон, био примио за личне трошкове, Џон је
            потрошио  на  опрему.  Пре  него  што  је  отишао  из  Лондона,  купио  је  четири  ћебета  од

                                                           106
   102   103   104   105   106   107   108   109   110   111   112