Page 61 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 61
Сувчински, Владимир Иљин итд.). Тако написан израз наглашава да се не ради о земљи, о
простој државној творевини, него о цивилизацијском јединству, о држави-свету.
Постојање европских и азијских црта у Русији као цивилизацији не треба да доводи до
брзплетог закључка како се тобоже ради о механичком сабирању свега позајмљеног са
Запада и Истока. Термин “Евроазија” указује: то је нешто треће, цивилизација посебног типа,
упоредива по размерама и оригиналности, али различита по вредносном садржају од
цивилизација и Истока, и Запада.
Ако прихватимо тврдњу да Русија јесте цивилизација, све стаје на своје место – и у
епохи Московског царства, и у санкт-петербуршком раздобљу, и у совјетско време. Односи
Русија – Запад стичу целовиту логику, и сви парадокси и бесмислице, својствени хипотези
“Русије као европске земље”, сами по себи се решавају.
Русија-Евроазија (=посебна цивилизација) поседовала је и сопствене самобитне
вредности и сопствене интересе. Вредности су спадале у традиционално друштво, с
нагласком на православној вери и особеном руском месијанству.
На политичка и социјална начела суштински је утицала Џингис-канова империјска
идеја и централизовано устројство монголске хорде. Природни развој тог комплекса није
захтевао модернизацију нити је носио у себи претпоставке појављивања оних идеја, начела и
тенденција на којима је засновано Ново доба у Европи. Али постојање делатне и насртљиве
колонизаторске снаге на Западу која наметљиво покушава да прогура на Исток не само своје
интересе него и своје вредности, приморавало је Русију да повремено креће путем делимичне
и одбрамбене модернизације (и вестернизације).
Та модернизација била је егзогена али не колонијална. Управо је њено делимично,
хибридно обележје одговорно за ону карикираност Русије која је изазивала негодовање
руских западњака почев од Чаадајева, али коју су, са своје стране, осуђивали и руски
словенофили (Хомјаков, Кирејевски, браћа Аксакови итд.).
У том случају руска историја се појављује као циклично пулсирање посебне
цивилизације која се у спокојним условима враћа својим самобитним коренима, али у
пресудним раздобљима отпочиње насилну модернизацију (одозго). И реформе Петра I, и
“европеизам” романовске елите, и совјетски експеримент стичу у таквој слици
промишљеност и закономерност. Русија-Евроазија одлучно је бранила своје сопствене
интересе и вредности, понекад принуђена да прибегава вестернизацији-модернизацији ради
делотворног сучељавања са Западом.
Русија није део Запада нити је део Истока. То је цивилизација сама по себи. И очување
такве слободе, независности и самобитности у суочавању са другим цивилизацијама – како
на Западу тако и на Истоку, чини вектор руске историје.
Русија и Запад 1990-их година
У епохи СССР-а и поготово “хладног рата” цивилизацијско позвање Русије стекло је
идеолошки израз у виду совјетске цивилизације. У њој имамо класичан спој сучељавања са
Западом (у овом случају, у његовој либерално-капиталистичкој буржоаској ипостаси) и
позајмљивања одређених западних идеја и технологија (марксизам). То је било раздобље
типичне алтермодернизације, егзогене модернизације с очувањем геополитичке
независности.
Крајем совјетског раздобља политичко руководство СССР-а изгубило је јасно схватање
основних светских токова – умногоме због тога што су марксисти неадекватно поимали
истинску улогу и природу самог марксизма, као и истинске узроке победе социјалистичке
револуције у заосталој аграрној земљи (упркос Марксу). Совјетски доктринари игнорисали
су национал-бољшевичко (евроазијско) обележје СССР-а, и то их је дезоријентисало у
разумевању дубинских односа Русије са Западом. Тако је у трулећем касном совјетском
друштву искрсла (самоубилачка) идеја за поновним обраћањем непосредно Западу ради даље
модернизације, која је почела да зарибава.