Page 62 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 62
Испрва се разговор водио о могућој конвергенцији двају система уз очување
обостраних интереса и различитих уређења. Међутим, та фаза брзо је прешла у праксу
трампе геополитичких позиција СССР-а и његових савезника за економска и технолошка
оруђа развоја. Кренувши тим путем, СССР се нагло урушио, и либерал-реформатори 1990-их
наврат-нанос су похрлили на Запад, признавши првенство западних интереса и вредности,
сада већ без било каквих услова.
Године 1990-е представљале су кретање Русије према Западу, очајнички покушај да се
интегрише у њега по било ком основу. Стога се појављује постојана тенденција покајања
због совјетске и царистичке прошлости, необуздано пресликавање либерално-демократског
модела у политици и тржишном систему у његовом неолибералном издању, одрицање од
глобалних и регионалних интереса, слепо праћење америчке политике.
Па ипак упркос намерама и надама реформатора-западњака, тај курс, везан за име
Јељцина и његовог окружења, никакав позитиван учинак није имао.
Запад није журио да модернизује Русију из два разлога:
• прибојавајући се да се Русија поново може вратити на пут сучељавања, ојачати и
повратити своју моћ (Запад је врло добро схватао да Русија уопште није европска земља већ
је самостална цивилизација и увек се према њој тако и односио),
• пребивајући у стању преласка у Постмодерну, сам Запад изгубио је идеолошку
заинтересованост за модернизацију осталих цивилизацијских простора, утонувши у
осмишљавање нових изазова.
Запад је поздрављао нагло слабљење Русије, али у искреност и фундаменталност њеног
новог западњачког курса није веровао, а и било му је свеједно.
Стога су односи Русије са Западом током 1990-их година били сасвим погубни. Русија
је под влашћу реформатора-западњака подлокавала своју самосвојност, испуштала позиције
у свету, губила пријатеље, жртвовала интересе, слепо подражавајући Запад без било каквог
разумевања стварне позадине његовог вредносног система и чак не слутећи какво је
истинско обележје постиндустријског друштва или културе Постмодерне.
Запад је са своје стране чинио све могуће да још више ослаби Русију, не само не
радујући се новом курсу него га свакојако критикујући и исмевајући његово карикирано
обележје и криминално-корупционо наличје. У таквом стању Русија не само што није ушла у
нови круг модернизације него је, срушивши старе установе и друштвено-економска оруђа,
просто преузимала поједине неповезане фрагменте Постмодерне, на брзу руку усађене
елитама, олигарсима и извесним сегментима омладинске поткултуре.
Средином 1990-их година стекао се утисак да Русија улази у нови круг распада и да је
угрожена њена територијална целовитост (чеченска кампања). Подлокавање самосвојности,
непостојање националне идеје и неуспеси модернизације довели су Русију на руб пропасти.
И Запад у таквим приликама не само да просто није помагао него је активно доприносио
развоју погубних тенденција и сценарија.
НАТО се плански кретао на Исток, попуњавајући настале празнине. Мреже агентуре
утицаја у Русији наставиле су да излажу становништво зрачењу у духу либерализма и
“општељудских” (читај – западних) вредности. Сви они који су покушавали да покрену
питање о томе како Русија има сопствене националне интересе жигосани су као
“националисти” или “црвено-смеђи”.
Данас можемо поуздано рећи да су односи Русије са Западом током 1990-их година
били злокобни за Русију, и засновани на:
• најтежим заблудама,
• сасвим погрешним прорачунима,
• потпуном несхватању правог стања ствари,
• напосредној издаји националних интереса, на крају крајева.
Русија се наочиглед претварала у колонију, с егзогеним фрагментарним увођењем
Постмодерне и постепеним губљењем суверенитета. Потпредседник Државне думе из редова
“Савеза десних снага” Ирина Хакамада озбиљно је предлагала да пристанемо на