Page 63 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 63

међународну  поделу  рада  у  “светској  влади”  с  тим  да  се  “Русија  претвори  у  спремиште
               атомског отпада из развијенијих земаља”.

                     Стратегија “светске владе” у погледу СССР-а и Русије

                     Значајно  је  што  интелектуални  штаб  Запада  –  амерички  “Савет  за  спољне  односе”
               (CFR) и његова проширена верзија оличена у “Тространој комисији” (Trilateral) – почев од
               1980-их  година  настоје  да  активно  увуку  совјетско  руководство  у  дијалог,  како  би  се
               ублажило  цивилизацијско  сучељавање  између  “Истока”  и  “Запада”,  да  обећањима
               “модернизације” и “конвергенције” укључе део касне совјетске елите у своје концептуално
               поље  на  основу  одређене  вредносне  блискости  совјетске  и  капиталистичке  идеологије,
               проистекле  из  Просветитељства.  Те  организације  играју  улогу  лабораторијског  нацрта
               “светске владе”, која ће се по плану успоставити онда када Запад постане глобалан и настане
               “крај историје”. Важно је што се основна појмовна игра CFR са политичким руководством
               СССР-а  води  управо  око  многозначности  содержаја  појмова  “Запад”  и  “Модерна”
               (Просветитељство).
                     Део  совјетског  руководства  пристаје  на  то,  и  у  СССР-у  се  на  основу  Института  за
               системска  истраживања  (Џермен  Гвишиани)  (подружнице  Међународног  института  за
               примењену  системску  анализу  из  Беча)  образује  посебна  скупина  научника  за  ступање  у
               активан дијалог  с  интелектуалним средиштима Запада.  Заправо  Москва  даје  сагласност на
               делегирање  својих  представника  –  испрва  оличених  у  научницима-системским
               аналитичарима  и  младим  економистима  –  у  “светску  владу”.  Значајно  је  што  тај  правац
               надзиру највиши чиновници ЦК КПСС – Александар Јаковљев, Едуард Шеварнадзе, Јевгениј
               Примаков. Још упечатљивији је састав “младих економиста” – Јегор Гајдар, Анатолиј Чубајс,
               Григориј Јавлински, Петар Авен. У Институту за системска истраживања започиње каријеру
                                                                       *
               и  Борис  Березовски.  Чланови  Чубајсовог  питерског   кружока  –  Григориј  Глазков,  Cергеј
               Васиљев,  Михаил  Дмитријев,  Сергеј  Игнатјев,  Борис  Љвин,  Андреј  Иларионов,  Михаил
               Мањевич,  Алексеј  Милер,  Дмитриј  Васиљев,  Алфред  Кох,  Иља  Јужанов,  Алексеј  Кудрин,
               Оксана Дмитријева –  и Гајдаровог московског кружока – Константин Кагаловски, Алексеј
               Уљукајев, Андреј Њечајев, Владимир Машиц – чине други ешелон. Већина учесника те CFR-
               мреже потом заузима водеће положаје у руској влади.
                     Познате  су  последице  делатности  CFR  у  СССР-у.  Горбачов  одобрава  смерницу  ка
               “конвергенцији” и започиње перестројка. У Кремљу 1989. године примају комисију високих
               представника  CFR  на  челу  са  Дејвидом  Рокфелером,  Хенријем  Кисинџером  итд.,
               социјалистички табор се руши, а 1991. године распада се и СССР.
                     Структуре CFR у Русији потпуно се легализују 1991. године у виду Савета за спољну и
               одбрамбену  политику  (Сергеј  Караганов  званично  се  води  у  Надзорном  одбору  CFR  и
               посећује седнице Тростране комисије), а “млади економисти” стварају окосницу Јељцинове
               владе и образују њено идеолошко језгро.
                     У  делатности  мрежâ  CFR  и  његове  руске  подружнице  лако  је  пропратити  како
               концептуални  модели,  оперишући  категоријама  “вредности”,  “конвергенција”,  “Запад”,
               “Просветитељство”, могу активно да утичу на темељне токове у светској политици и доведу
               до уништења цивилизацијског такмаца.

                     Русија и Запад у Путиновој епохи

                     Долазак на власт Владимира Путина суштински поправља тај курс из 1990-их година.
               Најважнија је строга смерница новог председника на одбрану националних интереса. Пошто
               највећа претња по њих потиче управо са Запада – у првом реду из САД и земаља НАТО, то
               се сместа одражава на пораст међународне затегнутости.


               *  Питер – тако житељи Санкт-Петербурга зову свој град (прим. прев.).
   58   59   60   61   62   63   64   65   66   67   68