Page 13 - Duško Radović - Poštovana deco
P. 13
Pustih zeca iz torbaka –
al' se zec ne očešlja,
al' se zec ne umi,
nit iseče nokte,
nit ispravi stas,
nit dotera glas.
Već pobeže, oj nesrećo,
na kraj sveta, oj nevoljo!
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!
VENČANJE
TUŽIBABA se najzad
udala za TUŽIDEDU.
Venčala ih je razredna,
u prvoj klupi u srednjem redu.
Tek što su se uzeli
i tek što su seli,
sretni mladenci, dva srodna tipa,
TUŽIBABA skoči:
– Molim, drugarice,
TUŽIDEDA se štipa!
BRKOVI
Srñan Živković pustio je brkove iako ima tek sedam godina.
– Čujem, Živkoviću, da ste pustili brkove? – kaže mu direktor škole.
– Izgleda... – odgovara Živković skromno.
– Mogu li znati – sa kakvim namerama?
– Ne možete.
– A ako pozovem vašeg oca?
– Ni onda. Nigde ne piše da se ne smeju puštati brkovi.
– Tako je, ne piše. Ali ako vi, kao učenik prvog razreda, puštate
brkove – kakve bi brkove trebalo da ima direktor škole?!
– Ne znam.
