Page 14 - Duško Radović - Poštovana deco
P. 14
– Ne znate?
– Ne znam.
– Dobro. Pokazaću vam.
I direktor škole pusti da mu izrastu ogromni crni brci, kao u
narodnoj pesmi. Od uveta do uveta. U svakom slučaju, za Živkovića
nedostižni.
Uvrne direktor brkove pa pravo pred Živkovića.
– Vidite li, mladiću šta su brkovi?
– Vidim.
– Pa zar vas nije sramota!?
I tu se mali Živković pokoleba. Obriše suze, obriše i brkove i poče
da sanja kako će jednom, kad poraste, imati brkove velike kao krila, kako
će mahati brkovima i leteti iznad škole i iznad direktora i vikati iz sveg
glasa: – A zar vas nije sramota? A zar vas nije sramota?
DA LI MI VERUJETE
Umivao se jedan dečko
svakoga dana, bez prestanka,
pa su mu uši rasle, porasle,
pa mu je koža postala tanka.
– Da li mi verujete?
Majka je stalno vikala "dosta"!,
al on je hteo, on je hteo...
Umivao se svakog dana
pa se odjednom razboleo.
– Da li mi verujete?
Došao jedan lekar strog
pa kaže:
– Tako mi prsluka mog, voda je kriva!
Zabranjujem mu da se umiva!
– Da li mi verujete?
O STIDU I SRAMOTI
Jedan se stideo da pita gde je klozet.
I šta je bilo?
