Page 17 - Duško Radović - Poštovana deco

PRIČA O MAJMUNIMA

Jedanput pre majmuni uopšte nisu imali repove. Imali su repove, ali
to nisu bili repovi nego pravi pravcati kišobrani. Šareni, lepi, što se
zatvaraju i otvaraju.
Kad pada kiša, sve životinje kisnu, samo majmuni otvore svoje
kišobrane i čuče pod njima.
Kad je jako sunce, majmuni dremaju u hladu, sklone se opet pod te
iste kišobrane.
Bilo im je lepo.
Svaki majmun po jedan mali kišobran.
Ali pošto majmuni žive po šumama, i pošto po šumama ima mnogo
drveća, i pošto je drveće sastavljeno od grana i pošto majmuni stalno
skaču po granama – kišobrani su se stalno cepali. Nikada nisu mogli da
budu lepi i novi.
Cepali su se i cepali dok se nisu sasvim iscepali.

TUŽNA PESMA

Živela jedna gospoña Klara,
čudna i stara, vrlo stara...
I nije imala ni mamu, ni tetu,
nikoga, nikog svog na svetu.

Gospoña Klara je šest mačaka
čuvala na jastucima od žute svile.
Mašne im je krojila, mleko kuvala
pa su site i srećne bile –
belih mačaka šest.

A kad je umrla gospoña Klara,
čudna i stara, vrlo stara
– jastuk od žute svile niko nije prao,
na doručak niko nije zvao,
a loviti miševe niko nije znao!

Tužne su, tužne i gladne bile,
zaspale su na jastucima od žute svile
i nikada se,
ah, nikad se više nisu probudile