Page 39 - Emir Kusturica - Sto jada

- Нисам ни знао да у Сарајеву има толико кафана - кажем рођаку кад смо изашли из неке
биртије у Свракином селу.
За нама су остајали локали, бирцузи и ресторани. Из сваког смо изашли са образом. За

сваки сто сам слао тарли-тарли.
Улазимо у кафану у старој кули на Илиџи, а ја и даље наређујем старијем рођаку. Што је
још чудније, он ме слуша.
- Дај ми све паре!
- Немој, рођо, молим те, шта ћемо ако све потрошимо?!
- Ја сам слободан човјек!
- Теби је тек тринаест година!

- Хоћу да пијем! Конобар, питај кафану шта пије!
- Немој, ко бога те молим!
Читава кафана аплаудира као на додјели неке награде, а ја једва стојим. Вадим паре,
плаћам рунду и отетурам према ве-цеу на нову туру повраћања. Нема ве-цеа, није више тамо
гдје сам га оставио прије петнаест минута.
Све дубље тонем низ уске степенице, провлачим се кроз узане римске ходнике, залазим у

утробу земље. Жмирим од јаког свјетла бакљи које су освјетљавале катакомбе.
Наједном, свјетло снажно заблиста, а слика испред мојих очију изгори. Још неколико
корака и слика се претопи преко таме у поглед на плишану завјесу која је прекривала
невелику сцену. Завјеса се рашири уз тактове аргентинског танга, а на сцени се указа жена са
огромном стражњицом. Њише дупетом лијево-десно, а мушкарци, као по неком тајном
протоколу, прилазе и љубе је два пута, у лијеву и у десну страну дупета.
Клањају се као пред божанством. Када је то било готово, она запјева, а један човјечуљак

узе велики ексер и показа га људима окупљеним око сцене. Велики аплауз. Мали човјек
закуца ексер петицу у тарабу поред, а она настави да пјева и ритуално дупетом крену на
ексер:
- Ја волим те још, ја цијеним твој дар... Направићу дар-мар, дар-мар, дар-мар...
- Дар-мар, дар-мар, дар-мар, дар-мар! - публика понавља с њом у ритму танга.
Она се креће уназад и, кад приђе тараби из које вири ексер, прогута га стражњицом и

снажно запјева:
- Ја воооолим теее јооош!
У публици завлада тишина, на њеном лицу појави се мали грч, али одмах затим и
побједоносни осмијех. Дебела жена окрену стражњицу према нама. Између лијеве и десне
полулопте сви угледаше велики ексер док је она уз побједоносни осмијех објављивала још
једну побједу, тријумфални акт њене стражњице.

Температура је у паду. Иако подиоци на термометру нису ни близу оних од прошле зиме.
Нема више сибирских зима у Сарајеву. Викенд је и кроз кухињски прозор види се како се
кишне капи леде у лету. Брацо и Азра су по изласку из болнице схватили да сам крио истину
о томе како су били тако близу, а вјеровали су да су далеко једно од другог. Брацо лежи на
кухињском каучу, а Азра у соби. Подгријавам ручак направљен у комшијском стану тета
Наде. Поставим есцајг ко у ресторану, да им буде милије, чак и салвете ставим гдје треба.

Одлазим у собу и Азру пажљиво придигнем, боли је у предјелу одстрањене жучне кесе. Иако
тешко хода, стиже до столице.