Page 40 - Emir Kusturica - Sto jada

- Богами, није лако.
- Биће добро, јуче си једва устала!
Брацо устане, пере руке и гледа кроз кухињски прозор.
- Нешто контам, Алекса, ове климатске промјене нису добре за Русе!

- Мислиш? Баш све?
- Нема прољећа, а нема ни оних зима ко некад! Колко је напољу?
- Минус пет.
Брише руке кухињском крпом и забринуто сједа за кухињски сто. Врти главом:
- Тешко Русима, богами, црно им се пише!
- Какве то има везе с Русима?
- Има, како ће се одбранити?!

- Пусти, болан, Русе и Американце, хоћеш ли опет да те срце здрма? - умијеша се Азра.
- Нека га, Азра! Реци мени. Шта, како ће?
- Како ће ако крене трећи свјетски рат? А глобално отопљавање? Како ће одбити нападе?
Нема зиме, нема одбране. Ови са Запада неће стати док им не отму Сибир! Јебене су то
ствари! Свашта ће бити!
- Пусти сада то, види нам сина!

- Злато наше!
Брацо је мало нервозан. Гледа унаоколо, покушава да ме нешто пита, а ја се правим као
да не знам шта га мучи. Намонтирам фацу хладну као Клаус Кински у филму о масовним
убиствима. Кад је Азра устала и одгегала се у купатило да опере руке, он се брже-боље нагне
према мени.
- Је ли, гдје ми је плата?
Ја гледам око себе. Задржим поглед на глупим јаблановима. Не знам да му одговорим,

насмијем се.
- Је ли?! Она не зна гдје ми је плата?
- Наравно да не зна!
- Браво, а гдје си је сакрио?
- Знаш када ћу ти рећи гдје ти је плата?
- Када?

- Кад одрастеш!
- Шта си реко?
- Тата, још си ти мали! Кад одрастеш, кашће ти се само!
Он само што се није закоценуо од смијеха, а напољу поче да пада снијег.