Page 29 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

Око ручка су изгубили један другог из вида. Тек после
подне су наставили разговор. Утврдили су да обојица читају
италијански. Изменили су по коју реч и на том језику. Више
као у шали. А ипак, то их је некако ограђивало од овог света
око њих и приближавало међу собом. Разговарали су о разним
градовима и крајевима света, затим о књигама, али како нису
читали исте књиге, разговор је запео. Казали су и своја имена.
Младић се звао Ћамил. Фра Петар је рекао своје,прећутавши
звање. Иначе о себи и о оном што их је овамо довело нико
није рекао ни речи. Све се кретало у затвореним круговима и
на површини живота. Нарочито је уздржљив био млади Тур-
чин. Својим тамним и дубоким гласом и лаганим климањем
главе он је само потврђивао оно што је фра Петар говорио. А
потврђивао је све, без размишљања. Сам није ниједну, ни нај-
обичнију мисао до краја дорекао. Застајао је често на средини
реченице. Поглед му је стално бежао у даљину.
Фра Петар је разговарао живље. Био је срећан што је
нашао овог сабеседника, али је у себи одмах помислио: ја ово
разговарам са болесним човеком. Није требало познавати
људе ни толико колико их је он познавао, да би се извео тај
закључак.
– Да, да– говорио је млади Турчин са неком помало
западњачком учтивошчу, али то »да, да« потврђивало је више
фра-Петру мисао о њему него фра-Петрове изговорене речи.
Па и такви какви су, ти разговори су, изгледа, били обо-
јици затвореника пријатни и драги као неочекивани дарови
нечег што овде највише недостаје; због тога су их стално обна-
вљали и после сваког прекида настављали.
Двојица трговаца гледала су их са скривеним чуђењем и
још боље скривеном сумњом.
А кад је стало да се мрачи, млади Турчин и фра Петар су
вечерали заједно. Вечерао је фра Петар, јер младић није јео
ништа, жваћучи дуго и расејано све исти залогај. Непосредан
и отворен, фра Петар му је говорио:
– Ћамил ефендијо, немој замерити, али не ваља ти што
не једеш.
29