Page 32 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

бичног човека и целим својим држањем, како се чинило, под-
стицао његову говорљивост. (А у себи је мислио: ја сам помало
на мог амиџу, покојног фра-Рафу, који је сваког могао да сас-
луша и поднесе, и у шали увек говорио: »Ја бих без хљеба још
некако и могао, али без разговора, бели, не могу.«) Човек је
причао.
Био је Јеврејин из Смирне. Тужно је изгледало његово
црно лице. Велик нос, крупне очи са жутом закрвављеном
беоњачом. Тужан је изгледао цео, и брижан и уплашен, али
његова потреба за говором била је већа и јача од његове
невоље и великог страха. Као да наставља неки синоћни раз-
говор, он је фра-Петру, док су излазили из ћелије у двориште,
говорио живим полушапатом о себи и својим страдањима.
– Ем човека опљачкају, ем га оптуже и затворе! И, молим
вас, откуд ми спадамо овамо са овим олошем? Ја се питам...
И набрајао је шта се све пита; а питао се свашта. При том
се обзирао око себе бојажљиво, али није престајао да говори.
»Ова његова говорљивост и довела гаје овамо«, мислио је фра
Петар у себи, слушајући већ само на једно ухо заморно и гро-
зничаво причање овог чудног човека, кад он помену Ћамил
ефендијино име.
– Јуче сам видео да се био склонио крај вас, крај прис-
тојних људи. Али њему су сада дали собу у такозваном белом
чардаку, тамо крајкапије, где спавају чувари и чиновници и
где угледнији затвореници имају одвојене ћелије и нарочиту
храну. И јесте, молим вас, страшно. Зар је онакав човек за
овог, овог... Фра Петар се прену.
– Ви познајете тога ... Ћамил ефендију?
– Ја? како да не! Вас не познајем, опростите, нашли смо
се, ето... Не познајем вас, али видим да сте човек од реда и
части, а мени је то... Вас не, али њега, њега да. Из виђења,
врло добро. Зна га цела Смирна. Све се у Смирни зна.
Још у току првог дана фра Петар је сазнао много о мла-
дом Турчину и његовој породици, па и оном што га је довело у
ову необичну кућу. Наравно, све онако како се од овог Хаима,
тако се звао човек из Смирне, могло сазнати. Све испретурано
32