Page 33 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

и изломљено, нешто испуштено, а нешто опет по три пута
поновљено, шарено, живо, не увек јасно, али са множином
свакојаких појединости. Јер овај човек, који је морао да гово-
ри, није никада могао само о једном предмету говорити. Зас-
тао би за неколико тренутака, замислио се, тужно се мрштећи,
као да га то и самог мучи и као да увиђа да није лепо што о
свима, свашта и свуда говори, али његова потреба да прича о
туђим животима, нарочито о животима оних који су по друш-
твеном положају виши или по својој судбини изузетни, била је
јача од свега.
Један од оних што целог живота воде неки свој безизгле-
дан и унапред изгубљен спор саљудима и друштвом из ког су. У
својој страсти да све каже и објасни, да све грешке и сва зло-
дела људска открије и да зле изобличи а добрима ода призна-
ње, он је ишао много даље од оног што обичан, здрав човек
може да види и сазна. Призоре који су се одиграли између
двоје људи, без сведока, он је знао да исприча до невероват-
них појединости и ситница. И није само описивао људе о који-
ма прича него је улазио у њихове помисли и жеље, и то често и
у оне којих ни сами нису били свесни, а које је он откривао.
Он је говорио из њих. А имао је чудан дар да са посве малом
променом у гласу опонаша говор лица о коме је реч, и да буде
час валија, час просјак, час грчка лепотица; а посве незнатним
покретима тела или само личних мишица могао је да прикаже
у потпуности ход и држање једног човека или кретање живо-
тиња или чак и изглед мртвих предмета.
На тај начин Хаим је жустро и много причао о великим и
богатим јеврејским, грчким, па и турским породицама из
Смирне, задржавајући се увек на крупним догађајима и теш-
ким стварима. А свако такво причање завршавао је чудним
повицима, готово кликтањем: »Е? А!«, што је требало да значи
отприлике: »Ето каквих све има! А шта је мој убоги живот и
мој случај према њима и њиховим заплетеним судбинама!«
А ту где се завршавало једно, почињало је друго прича-
ње. Краја није било.

33