Page 34 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

(Ми смо увек мање или више склони да осудимо оне који
много говоре, нарочито о стварима које их се не тичу непос-
редно, чак и да са презиром говоримо о тим људима као о
брбљивцима и досадним причалицама. А при том не мислимо
да та људска, толико људска и тако честа мана има и своје
добре стране. Јер, шта бисмо ми знали о туђим душама и мис-
лима, о другим људима, па према томе и о себи, о другим сре-
динама и пределима које нисмо никад видели нити ћемо има-
ти прилике да их видимо, да нема таквих људи који имају пот-
ребу да усмено или писмено казују оно што су видели и чули,
и што су с тим у вези доживели или мислили? Мало, врло
мало. А што су њихова казивања несавршена, обојена личним
страстима и потребама, или чак не-тачна, зато имамо разум и
искуство и можемо да их просуђујемо и упоређујемо једне с
другима, да их примамо и одбацујемо, делимично или у цело-
сти. Тако, нешто од људске истине остане увек за оне који их
стрпљиво слушају или читају.)
Тако је мислио у себи фра Петар, слушајући опширно и
заобилазно причање Хаимово »о Ћа-мил ефендији и његовој
судбини«, које је још више успоравао Хаимов чудни опрез.
Јер, поред све своје живахности и ватрене потребе за говором,
он је повремено снижавао глас до неразгове-тности и бацао
испитивачке погледе око себе, као човек кога многи гоне и
који у све сумња.

34