Page 49 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

Далеко и давно изгледало је одједном све, иако је прош-
ло свега неколико дана од његовог последњег виђења. Младић
је био приметно смршао, као исцеђен. Тамни колутови око
очију јачи, а лице ситније, са неким танким и лепршавим
осмехом који као да га обасјава однекуд споља и даје му
израз лаке збуњености. Одело на њему мало згужвано, брада
већа и запуштена, а сав човек још више и на неки нов начин
уздржан и бојажљив.
Необично пријатељство између господског младића,
Турчина из Смирне, и странца хришћанина из Босне као да је
за ових неколико дана док се нису виђали стално расло, раз-
вило се и утврдило у овој чудној тамници, брзо и неочекивано
како само у оваквим изузетним приликама може да буде. Нису
ни сада њихови разговори били друго до споро препричавање
оног што су некад видели и прочитали. (О себи није нико ниш-
та говорио.) Али ти разговори су се разликовали одсвега што
се око њих могло да чује и види. А то је главно. У њима им је
пролазио цео дан од јутра до вечери, кад су затвореници
морали да одлазе сваки у своју ћелију, и са прекидима, кад би
Ћамил одлазио да клања подне или ићиндију. Као и дотад,
више је говорио фра Петар, али је и младићево учешће у раз-
говору расло, полако и неприметно а стално, иако му је глас и
сад звучао само као јека нечијег чвршћег и одређенијег гласа,
и после неколико првих речи стално прелазио у шапат.
Таквим гласом је једног дана и трена (фра Петар и опет
није никако могао да се сети кад и како!) дотле малоречиви
Ћамил почео да прича историју Џем-султана. И од тада па до
краја није више ни о чему другом ни говорио.
Повод је био случајан, или је изгледао тако. Тихо, као да
говори о посве обичној ствари, Ћамил је упитао:
– Ви нисте наилазили у историји на име Џем-султана,
брата Бајазита ИИ?
– Нисам– одговорио је мирно фра Петар, мислећи са
узбуђењем на Хаимово причање и кријући сваки траг свога
узбуђења.
– Нисте... нисте?
49