Page 104 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 104
*
Kao da nigde nismo odlazili, kao da nikud nismo lutali, kao da nikad nismo posrtali ni
gubili sebe. Sve je bilo samo veliki nesporazum koji svršava osmejkom, punim sažaljenja i
razumevanja. Sve što smo žudili i tražili, za čim smo išli i srtali, sve je bilo kod kuće koju
smo ostavili, u sobi iz koje smo krenuli.
- Izvinite!
Ali ni to nema kome da se kaže. Ni toliko. Ništa. Sve što je bilo kao da nikad nije
postojalo. Sve što je trebalo da bude i što smo uzalud tražili, sve je tu, i sve je tu i tako
oduvek bilo. Nema nade, nema straha, nema čekanja. Sumnja ne može ni da se začne.
Sve što smo hteli, želeli, bilo je već pre naših pomisli i želja, i čekalo nas. Postojali smo.
To je stvarnost i to će se znati. Zbunjivali smo se i patili. To smo zaboravili i to neće moći
niko naslutiti.
*
Pogled na tornjeve i uznosite krovove kuća na bleštavom nebu s oblacima u pokretu
izaziva dobre i stvaralačke misli. Javlja se ono što je u nama bestelesno, sveto i bogoliko,
što nas daleko prevazilazi, ono što danima i nedeljama izgleda nemogućno i nepostižno,
a što ipak živi u nama, uporedo sa našim bedama i niskostima, kao dva suprotna zvuka u
nemoj žici.
*
Na jednom od kalemegdanskih bedema.
Zaklonio sam rukom oči od sunca i u širokom prostoru iznad senovitih opkopa, punih
trava, ugledao sam čitav jedan svet od buba i mušica, paučine i ptica. Vazduh oko mene
bio je ispunjen bezbrojnim živim bićima u pokretu. Po kamenju pod mojim nogama
pretrčavali su gušteri i pauci, u sveže kopanoj zemlji pored mene grčile su se larve i gliste
boreći se sa vazduhom i svetlošću. Tada osetih koliko je netačna naša egocentrična
predstava da gazimo po zemlji i stojimo u vazduhu kao nečem odvojenom, kao nešto
odvojeno, i kako je istina da sa svim oko sebe sačinjavamo jedno more živih bića, čas
ustreptalo, čas smireno. Mi ne živimo, nego mi smo život. Lično postojanje kao i lična smrt
samo su prolazne varke, dva trenutna talasa u okeanu pokreta koji se ocrtavaju oko nas. I
učini mi se da sam sagledao koren naše misli o večnom životu i uskrsnuću. Večni život je
u saznanju da su sve naše granice, sva stanja i promene samo uobražene i nasleđene
zablude, a uskrsnuće je u otkriću da nismo nikad živeli, nego da, sa životom, postojimo
oduvek.
*
Razgovarao sam sa dva starca. Obojica su nekad zauzimali visoke položaje u društvu.
Sad žive povučeno. Jedan neženja, drugi udovac.
Iza takvih razgovora ostaje samo otrovan pepeo. Dok su oni govorili, osećao sam kako se
život polagano sužuje i mrači, i kako posle nekoliko minuta zemlja ostaje bez smeha i
cveta, nebo bez zvezda i boje, a ceo svet postaje jedan uzak, klizav i zagušljiv hodnik za
