Page 107 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 107

*


       On je bio od onih ljudi koji ne treba da žive bez određenih dužnosti i utvrđenih veza u
       životu. Celog veka svog on bi se, naravno, žalio na te svoje obaveze, ali na to se kod te
       vrste ljudi ne treba mnogo obazirati. Oni su takvi, a bolje je da se vajka i žali na teret
       svojih zaduženja, nego da propadne bez njih. A propao bi sigurno.


                                                            *

       Za ljude kao što je on ne bi bilo teško stvoriti raj na zemlji. Trebalo bi samo da onaj
       trenutak posle kupanja a pre doručka traje nepomućen dvadeset i četiri sata, i on bi bio i
       miran i srećan.


                                                            *


       Obojica pate od jedne u osnovi svojoj iste, a po svom vidu potpuno suprotne strasti.
       Jedan ima potrebu da se svemu što čuje i sretne odmah suprotstavi; a drugi, da odmah
       traži zajedničke elemente i da se u največoj mogućnoj meri poistoveti sa tim. U krajnjoj
       liniji obojica to čine sa istom namerom: da bi se što bolje i što lakše obračunali sa onim
       što ih na životnom putu presreće i ugrožava.


                                                            *


       Kad je u pitanju razgovor, ja poznajem dve vrste ljudi kod nas.

       Prva vrsta. Kad ih slušam kako govore, pametno i odrešito, meni se čini da je sve rečeno,
       glatko i savršeno, bez pogovora. Nema ništa ni da se doda ni da se oduzme. Razgovor je
       završen u trenutku kad oni izgovore poslednju reč. Sve je tačno, i sve ostaje tu gde je
       rečeno i kako je rečeno, bez odjeka u meni.


       Druga vrsta. Slušam ih sa naporom kako se zapliću i raspliću u borbi sa svojim mislima i
       sa njihovim izrazom. Muče se. I meni je na mahove nelagodno. Ali njihove misli pobuđuju
       i mene na razmišljanje, i ja ih u sebi širim i dopunjujem, ili u vezi sa njima mislim nešto
       sasvim drugo i potpuno novo. Iz razgovora sa takvim ljudima čovek izlazi bogatiji i
       radosniji, duže pamti takav susret i prijatnije ga se seća.

                                                            *


       Takav je „naš čovek“, onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi nekako
       jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razrađuje, proverava i upoređuje
       kritički sa onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu
       tačnu i jedinu pravu, a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov
       prezira, mržnje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudoždersku revnost
       na reči i delu.

       Sreća je što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi „naši ljudi“.


                                                            *


       Ljudi koji su rođeni u bogatoj kući ili su bar jednom u životu bili bogati, ne mogu to nikad
       potpuno izbrisati iz svog ponašanja. To izbija iz njihovih reči, pogleda i pokreta: kako
   102   103   104   105   106   107   108   109   110   111   112