Page 105 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

koji se ne zna kuda vodi i u kome se dešavaju samo rugobe i zločini, bez videla i svedoka,
iz kojeg nema spasa ni izlaska, jer mu je kraj zatrpan leševima.

Kad sam, posle toga razgovora, stigao kući, okupao sam se i preobukao, ali nisam uspeo
da se potpuno raskužim i dugo mi je trebalo da opet sagledam svetlost u sebi.

*

Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od poslednjih ulica. Išao sam brzo, sekući ulice i
menjajući pravac, kao da zamećem trag, dok nisam došao na kraj varoši gde ulice gube
oblik i ime. Kad je ostala za mnom i poslednja kuća, seo sam na travu, na jednoj pustoj
ledini bez lepote, između dva velika kamena, tako da sam kao jedini vidik imao mirnu liniju
brda u daljini i nebo bez boje. Tu sam, odjednom, skriven i bezimen, osetio veliku
slobodu, slobodu uskog i neuglednog prostora, skupoceni mir zemlje koju niko neće. Tu
sam spokojno, dugo i slobodno mislio o sebi i svojim godinama. I video sam jasno da sam
se spasao od života kao što se drugi spasavaju od opasnosti i smrti, i da mi više ni život ni
smrt ne mogu ništa.

I sad - život me nosi svim svojim silama strelovito napred, a smrt mi poravnava puteve.

*

Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa
podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima.
Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za
sve drugo oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine
balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do
37
jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.

*

U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa akcija, a grubost isto što i energija, da
naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarac, da je svaka uzdržljivost u
govoru slabost, a svaki pokušaj predviđanja - danguba; ukratko: da se tzv. životna borba
sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i režanja.

*

Sunce može da znači i uništenje. Na suncu misao postaje spora, uprošćava se i bledi sve
više, do potpunog nestanka. Nagoni tela rastu i gone neodoljivo ka svom zadovoljenju.
Ceo čovek se prazni i troši, i kad bi se sav potpuno predao suncu i sunčanju, od njega bi
na kraju ostala samo ljuska kao od prezrele i ispražnjene mahune, ili od presvislog cvrčka
na borovoj kori.

*

U prirodi je našeg čoveka, naročito onog dinarskog tipa, da ne ostaje ni kod jedne zamisli,
ni kod jednog dela istrajno i dosledno, i da ih ne prati u njihovom prirodnom razvitku, da bi
uticao na njih. Naprotiv, posle prvog zanosa, on napušta delo, vraća se do njegovog
izvora, muti ga mišlju i pogledom, zatim silovito preleće ceo budući, neostvareni i tek
zamišljeni tok dela, anticipira ga, pa se onda opet vraća na tačku na kojoj se delo nalazi u