Page 108 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 108

odgovaraju na telefonu, kako dozivaju kelnera i, naročito, kako razgovaraju sa ženama. I
       to pravilo, bar u nas, nema mnogo izuzetaka, a ukoliko ih ima, oni nisu u tome što bi se
       neki bogataški sin ili bivši bogataš ponašao skromno, nego u tome što ima ljudi koji nikad
       nisu bili ni blizu bogatstva, a ponašaju se osiono i zapovednički prema ljudima oko sebe.


                                                            *


       Tako je to. U tim tako prirodnim i jednostavnim a potpuno nerazumljivim ljubavnim
       istorijama nema pravde ni suda, ali ima - kazne.


                                                            *


       Pesma mladosti. - Gorko i tamno, kako samo u mladosti može biti, na jednoj tački, u
       jednom minutu mladosti. Nikog da nam pokaže pravac i označi cilj. Gorko, gorko i tamno.


       Toliki su brodovi zaplovili ovim morem, i nijedan se nije vratio, pa neće ni naš. Šta mari?
       Plovićemo sa istim smislom sa kojim su i oni plovili, i stići ćemo. Gde? Ako ne na neku
       suđenu obalu, a ono do neodređene tačke na pučini, do tačke koja je poslednja i koja će
       bar po tome imati pravo da se nazove: cilj. Plovićemo i stići ćemo kao milioni ljudi pre nas,
       milioni sa nama, milioni posle nas. Što da se kolebamo? Od čega da strepimo? Zašto da
       odlukom i pokretom ne razbijemo gorki i tamni minut pred sobom, i ne krenemo dalje - put
       cilja?


                                                            *


       Kod našeg čoveka, kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast, ukratko: kad se
       osili, poraste podvoljak, proširi se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled
       stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog ispršavanja, kao i usled ugojenosti
       koja redovno ide uporedo sa vlašću.


       U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini,
       uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene
       dovoljno. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom
       koraku.


                                                            *

       Možda su, u sebi, najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri, pričala i šaldžije.
       Na sve što iskrsne pred njihovim duhom i njihovim očima, oni odgovaraju odmah prvom
       šalom koja im na um padne, prvom asocijacijom koju, po nagonu samoodbrane, dohvate
       u letu. Samo da bi između sebe i stvari stavili kakav-takav zaštitni zid, samo da se ne bi
       morali suočiti sa nekom novom stvarnošću, misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe,
       pa možda čak i za druge.


       To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način mišljenja i
       ceo život čovekov. Takav čovek u stvari ne misli i ne živi, nego sve odlaže za drugi put i
       sa svakim danom sve je više dužan svemu oko sebe.

       Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih šala. Ali za
       onog ko zna šta se iza toga krije, sve to nije ni šaljivo ni utešno. Ta tužna slava suviše je
       skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog parčeta stvarnog života.
   103   104   105   106   107   108   109   110   111   112   113