Page 102 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 102

U noći, šetajući pored jednog jezera, osetih jak miris vode i ribe i mokre trave, sličan
       mirisu mora za vreme oseke, samo bez joda i soli, bez onoga što čini morski miris
       najzdravijim i najdražim mirisom koji zemlja daje.


       Takva trenutna varka zaboli kao teško razočaranje. Prevarena čula klonu, i iz nizine u
       kojoj se pomišlja na smrt, žude za istinskim morem kao što se želi ljubav ili svetlost.


                                                            *

       U proizvoljnoj igri živaca kojoj su stalno podvrženi ljudi samci, kao nekoj kazni, ima dana
       kad čovek mrzi samog sebe do te mere da ga boli kad ga ljudi u prolazu gledaju. Tada mu
       se oči svakog čoveka čine nemilosrdna ogledala koja umnožavaju do u beskonačnost
       njegovo lice. Uvelo, istrošeno, poznato zemlji i nebu i svima svetovima, viđeno i odbačeno
       od svih i od svega, to lice plovi niz struju stvorenja kao pleva, ljuska, neplodna larva,
       pokvaren i odbačen kalup.


                                                            *

       Ja sam rođen i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupanju ima
       nečeg nedopuštenog i stidnog. Zato mi se dešava dosta često ovo: sanjam da igram na
       nekoj velikoj pozornici, pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom, i to igram
       neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reči.


       Nemogućno je kazati kakve mi sve misli ne projure tada mozgom i kakvo je mučenje
       takav san. A snivam ga dosta često.

                                                            *


       Nije muški, nije lepo plakati, a stidno je plakati pored puta, na očigled sveta.


                                                            *


       Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih
       poslova, briga, i njihovog mišljenja o svemu na svetu.

                                                            *


       Gledajući neki plitak pozorišni komad, primetih da celu naivnu intrigu i sve scene redom,
       kako se nižu, prenosim na viši plan, dajem im značenje koje same po sebi nemaju, i
       posmatram ih pod uglom pod kojim ih njihov pisac, fabrikant pozorišnih komada, nije
       mogao videti.

       Tako biva, gotovo svakog dana, i sa životom samim. Kad čujem sva moguća mišljenja o
       nekoj stvari, ja mirno i bez čuđenja vidim da je moje gledište posve drugo, jer ja na tu istu
       stvar gledam iznutra, iz nje same, tako da živim i postajem istovetan s njom.


       Nije teško uvideti, koliko se čovek tako troši, i kakva je patnja takav život.


                                                            *
   97   98   99   100   101   102   103   104   105   106   107