Page 110 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 110
Kako godine prolaze, naše zadivljeno čuđenje pred pojavama oko nas biva sve dublje,
sve čistije. Na ljudima i u prirodi oko nas mi vidimo pojedinosti koje ranije nismo
primećivali, ili pored kojih smo, gonjeni željama i nagonima, ravnodušno prolazili. Krug se
sužava, ali biva dublji i svetliji.
U noći, ovako pre počinka, dok napolju huji vetar, ja ne mogu da se načudim, stojeći pred
činjenicom, neverovatnom i strašnom: da je čovek uvek i svuda i u svemu jedan isti,
jednostavan u svojoj strahovitoj raznolikosti. Neron i Hitler, i hiljade sitnih ubica, krvnika,
trovača i razarača ljudskog mira i ljudske sreće. Majke koje beže sa detetom na grudima.
Borci koji drhteći, bez kapi krvi u obrazu, ali nepokolebljivi, ostaju da poginu, štiteći uzmak
drugima. Umetnici koji u dugotrajnim i raznovrsnim naporima i mukama stvaraju lepotu za
druge. Ispitivači prirodnih zakona, koji ne misle na sebe nego na svoje delo. Ljudi velikih
nemih odricanja koja niko ne vidi i koja će zauvek ostati nepoznata. Mučenici koji umiru za
jedno da ili jedno ne, iako im je žao umreti jer vole život i smatraju ga vrednim življenja.
Šta je sve to? Vrlo malo, i začudo jednostavno. Izvesna količina diferenciranih tkiva,
neznatna mera krvi i životnih sokova, određena temperatura, malo toplog daha koji je
slučajno počeo i koji svakog trena može stati. - Sve u osnovi isto i sve kobno različno po
dejstvu i posledicama. A sve zajedno: naša ljudska istorija, krvava i neobjašnjiva,
veličanstvena i beskrajno sitna.
*
On je najviše patio od urođene, lude i neizlečive potrebe da živi u stalnoj i neporemećenoj
harmoniji sa svim i svakim oko sebe. To je bio uslov njegovog mira i njegove sreće. A to
je, naravno, potpuno nemogućno. Znači, taj čovek je osuđen na stalan nemir i
nezadovoljstvo. Utoliko više što nije potrebno da neko rečju ili delom poremeti harmoniju
oko njega. Ponajčešće, to je činila njegova rođena misao, vođena nemirnom maštom.
*
I
On je živo želeo da strani i nepoznati ljudi koje sreta na ulici imaju radosna ili bar mirna i
zadovoljna lica, a oni koji na ma koji način dolaze u dodir sa njim da budu pažljivi,
ljubazni, nasmejani. U stvari, to nije bila želja nego zahtev. To je najbolje moglo da se vidi
kad bi naišao na zabrinuta ili ljutita lica, kad bi se ko nepažljivo, podsmešljivo ili grubo
ophodio sa njim. On bi tada gubio prisustvo duha, zaboravljao sve drugo i sav se
pretvarao u negodovanje i ogorčenje, gubeći pri tom iz vida svaki obzir, pa i svoje lične
interese. U svojoj ludoj potrebi da sve dovodi u vezu sa svojom ličnošću, on nije nikad
pomislio da drugi ljudi imaju svoje želje i potrebe, da je svaki od njih centar jednog kruga, i
da mogu biti zabrinuti, bolesni, opterećeni na sto raznih načina koji nemaju nikakve veze
sa njim, i o kojima on i ne sluti da postoje.
*
Čudan je to čovek bio. U životu je strepeo od svega, od zvonceta na vratima, od pisma i
od telefona, od ljudske reči i pogleda, od svoje rođene pomisli. U njemu je, kao
„neugasivo kandilo“, tinjao plamičak njegovog straha i s vremena na vreme rasplamsavao
se u silan požar. On sam se starao da taj oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne.