Page 133 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 133
kad bismo stali da proučavamo i one koji su normalni, čak i cenjeni i prijatni zbog njihovih
pozitivnih osobina i vrlina, kad bismo zavirili duboko ispod tih vrlina, pa i takvih kao što su
skromnost, uzdržljivost, nesebičnost i požrtvovanost, možda bismo i tu učinili velika i
teška otkrića, možda bi nas to ispunilo još većim pesimizmom bez leka i izlaza.
*
Sve što sam gledao u detinjstvu - ljudi, stvari i mesta sve to nije nikad moglo da zadovolji
moju žeđ za lepotom i savršenstvom. Sve što sam gledao oko sebe zamišljao sam stalno
u drugom, lepšem i savršenijm obliku, i verovao sam da to zaista i postoji, ali tamo negde
daleko. Tada se u meni javila želja da krenem na put u te daleke zemlje i da vidim taj lepši
i savršeniji život. I krenuo sam.
*
Često se, naročito kod ljudi sklonih metafizici, nalazi misao „da svaki pisac, u stvari,
napiše svega jednu jedinu knjigu koju posle neprestano prerađuje i ponavlja, do
poslednjeg časa svog života“.
Da li je to tačno? Zar se ne bi onda moglo reći da cela književnost otkad postoji piše jednu
istu knjigu o čoveku i njegovom odnosu prema svetu i postojanju, u hiljadama raznih
vidova?
*
Često se danju i noću (naročito noću!) pitam da li ja to samo pišem o nekom koji pati, ili
zaista gledam i vidim onog koji pati, ili to ja sam i patim i opisujem svoju rođenu patnju.
*
Estetika je podložna promenama. To svi znamo i vidimo. Prema tome, boriti se za
„pobedu“ i nadmoć jedne određene estetike isto je otprilike kao boriti se za pobedu i
ustaljenje jednog od četiri godišnja doba.
Samo ljudi bogate, stvaralačke prirode imaju sposobnost da se živo i duboko zainteresuju
i za stvari za koje nemaju nikakva ličnog interesa, i koje čak ni njihovoj sujeti ne ugađaju.
Po tome ćete najlakše poznati pravog čoveka koji zaslužuje vašu pažnju i vaše poverenje.
*
Na posmrtnoj izložbi dobrog slikara, Dušana Vlajića, koji je slikao ljude iz zarobljeničkih
logora u Nemačkoj, i ubrzo po povratku u oslobođenu zemlju umro mlad.
Zakrećem se u stranu, da ne bi ko primetio da pišem, i na prvoj praznoj stranici
izložbenog kataloga beležim ove reči:
„Čitavi tomovi književnih dela ili uspomena iz zarobljeničkih logora neće, čini mi se, moći
tako verno dati pravo stanje čoveka-zarobljenika u naše vreme kao što ga daje ova
posmrtna izložba. Sa tih lica osmejak je isčupan zajedno sa korenom. Ljudi na ovim
slikama su - sami. Uspravni ili zavaljeni, oni se ni na što ne naslanjaju; ako su u sedećem
stavu, ne vidi se na čemu sede. I to je zaista verno. Takav je bio tada porobljen i
