Page 136 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 136

Kad posmatramo neki nov oblik u društvenom životu, u umetnosti, nauci ili industriji, nama
       obično pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama, ukusom i
       shvatanjima, ono što nas odbija, plaši i sa čim ne možemo da se složimo. A tek docnije mi
       možemo da uočimo sve ono što je razumno i korisno u toj novini i što je čini opravdanom i
       neizbežnom.


                                                            *

       Osećam neodoljivu potrebu da brzo, kao da stojim pred odlaskom ili prekim krajem,
       kažem nešto od onog što me sada ispunjava svega i nagoni da govorim.


       Ja mislim na sve što niče i živi u ovom malom vasionskom predelu pod vlašću sunca i
       stalnom smenom dana i noći, i godišnjih doba. Šta je to što bih hteo da kažem, kratko i
       zadihano brzo, kome bilo, pa ma samo gluvoj zemlji ili visokom nebu, koji me čuti ni
       razumeti ne mogu? Nekolio reči svega, ali takvih reči koje bi sačuvale i dalje prenele moju
       nesigurnu ali živu misao i ono malo ljudske topline što sam sa mnogo napora preneo kroz
       život. Da to kažem bez uvoda i objašnjenja, bez zaključka i svrhe. Bez nade.


                                                            *

       Ređe pišem, i teže pišem. Primećujem to već od nekog vremena. Ja i sada sa istim
       uzbuđenjem posmatram sve oko sebe i osluškujem glasove u sebi, ali vidim da moja
       pažnja menja pravac i bira druge predmete. Ranije su me privlačile konkretne stvarnosti,
       a sad se sve više okrećem ka bezimenim suštinama. Sve manje obraćam pažnju na
       pojedine likove, izdvojene. Sve me manje zanimaju ime, broj i osobenosti ljudi i predmeta,
       a sve više njihova vrsta, zajednički zakoni njihovog života i smisao njihovog postojanja.


       Takvo gledanje ne daje poetska dela nego filosofska razmatranja, a ona ne vrede mnogo
       kad potiču od čoveka koji nije filosof.

                                                            *


       Umor, veliki umor kad čak ni za šetnju nemam snage ni volje. Ne radim. Malo čitam.
       Plodna uzbuđenja slabo i retko nailaze pri čitanju.


       Ali dosada me ne muči niti se javljaju prekori savesti koji kod mene redovno prate dane
       nerada. Nemam sebi šta da prebacim, jer znam da je ovaj umor došao od napora da što
       više vidim i saznam, i da to, kad budem mogao, što bolje izrazim ma u kom obliku i ma
       kojim povodom.


       Tako je ovaj moj umor jedno sa onim što sam mogao da uradim kao i sa onim što ću, kad
                                                                     50
       budem mogao, još uraditi. Sastavni deo moga rada.

                                                            *

       Samo mrtav pesnik dobiva svoj pravi i konači lik, a retko se dešava da ga savremenici još
       pre smrti potpuno sagledaju i pravo ocene. Zato je nestanak njegova prava meta. A dok
       ne može da bude mrtav, i dok živi, on treba da nastoji da za što veći broj ljudi bude što
       više bar odsutan.


                                                            *
   131   132   133   134   135   136   137   138   139   140   141