Page 136 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 136
Kad posmatramo neki nov oblik u društvenom životu, u umetnosti, nauci ili industriji, nama
obično pada u oči najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama, ukusom i
shvatanjima, ono što nas odbija, plaši i sa čim ne možemo da se složimo. A tek docnije mi
možemo da uočimo sve ono što je razumno i korisno u toj novini i što je čini opravdanom i
neizbežnom.
*
Osećam neodoljivu potrebu da brzo, kao da stojim pred odlaskom ili prekim krajem,
kažem nešto od onog što me sada ispunjava svega i nagoni da govorim.
Ja mislim na sve što niče i živi u ovom malom vasionskom predelu pod vlašću sunca i
stalnom smenom dana i noći, i godišnjih doba. Šta je to što bih hteo da kažem, kratko i
zadihano brzo, kome bilo, pa ma samo gluvoj zemlji ili visokom nebu, koji me čuti ni
razumeti ne mogu? Nekolio reči svega, ali takvih reči koje bi sačuvale i dalje prenele moju
nesigurnu ali živu misao i ono malo ljudske topline što sam sa mnogo napora preneo kroz
život. Da to kažem bez uvoda i objašnjenja, bez zaključka i svrhe. Bez nade.
*
Ređe pišem, i teže pišem. Primećujem to već od nekog vremena. Ja i sada sa istim
uzbuđenjem posmatram sve oko sebe i osluškujem glasove u sebi, ali vidim da moja
pažnja menja pravac i bira druge predmete. Ranije su me privlačile konkretne stvarnosti,
a sad se sve više okrećem ka bezimenim suštinama. Sve manje obraćam pažnju na
pojedine likove, izdvojene. Sve me manje zanimaju ime, broj i osobenosti ljudi i predmeta,
a sve više njihova vrsta, zajednički zakoni njihovog života i smisao njihovog postojanja.
Takvo gledanje ne daje poetska dela nego filosofska razmatranja, a ona ne vrede mnogo
kad potiču od čoveka koji nije filosof.
*
Umor, veliki umor kad čak ni za šetnju nemam snage ni volje. Ne radim. Malo čitam.
Plodna uzbuđenja slabo i retko nailaze pri čitanju.
Ali dosada me ne muči niti se javljaju prekori savesti koji kod mene redovno prate dane
nerada. Nemam sebi šta da prebacim, jer znam da je ovaj umor došao od napora da što
više vidim i saznam, i da to, kad budem mogao, što bolje izrazim ma u kom obliku i ma
kojim povodom.
Tako je ovaj moj umor jedno sa onim što sam mogao da uradim kao i sa onim što ću, kad
50
budem mogao, još uraditi. Sastavni deo moga rada.
*
Samo mrtav pesnik dobiva svoj pravi i konači lik, a retko se dešava da ga savremenici još
pre smrti potpuno sagledaju i pravo ocene. Zato je nestanak njegova prava meta. A dok
ne može da bude mrtav, i dok živi, on treba da nastoji da za što veći broj ljudi bude što
više bar odsutan.
*
